«SVETI SAVA I GOLUBICA» 

Na sceni nema nikoga, počinje tiho „Tamo daleko“... Pojačava se i kada posle nekoliko taktova narator izađe na postavljenu scenu, muzika se nastavlja tiho u pozadini)
NARATOR ČITA:
Na gornjoj polovini ovog našeg okruglog sveta, okružena velikim carevinama Istoka i Zapada, između dva velika mora, postoji jedna mala zemlja čije je ime Srbija.
Od davnina su se tu razni putevi i sudbine ukrštale: orijentalni karavani sa svilom i začinima, beli jedrenjaci natovareni južnim voćem i čajevima, prinčevi i princeze u potrazi za novim posedima i bogatim nevestama i mladoženjama.Oni sa Istoka govorili su za ovu zemlju da je na Zapadu, oni sa Zapada da je na Istoku. Najgore je bilo kada bi se po dva cara baš u toj zemlji sudarala. Car sa Istoka krene prema Zapadu, a car sa Zapada kene prema Istoku i ko god da je pobednikom postajao, hteo je Srbijom da vlada.Da bi se spasio, uplašeni srpski narod je stalno zidao bedeme i zidine. Ali, avaj – kakve god zaštite pravili, ljuti osvajači su rušili sve pred sobom.
(dva ili tri dečaka odevena kao razbojnici šutiraju zid od kutija na sceni, ruše ga... Onda dva dečaka odevena u srpske narodne nošnje, izlaze na scenu i slažu kutije, popravljaju taj zid-bedem)

(Narator nastavlja)

Ali iznenada, u Srbiji se jednoga dana pojavila Čudesna Ikona koja ume da čuva one koji je vole! Evo kako se to dogodilo...
(U tom trenutku deca se sklanjaju sa scene, ostaje pozadinska scenografija, crtež, na kojem je nacrtana gornja polovina našeg sveta sa obrisima države gde se predstava igra i Srbijom i to ostaje STALNA SCENOGRAFIJA do kraja predstave. Sklanja se i narator.)

II čin
(muzika je sasvim utišana. Tišina)

NARATOR:
Pre osamsto godina, Srbijom su vladali dobri kralj Stefan Nemanja i njegova žena, kraljica Ana. Imali su sinove Vukana i Stefana, ali su želeli još jedno dete. Dan i noć su se molili Bogu. I dobri Bog im je ispunio želju. Dobili su dečaka kome su dali ime Rastislav, da bi rastao slavno. Rastka su odmah svi zavoleli, jer je bio pametno i dobro dete.

(Izlazi dečak odeven kao princ, sa krunom od kartona i zlatnog kolačarskog papira, seda na panj, oko njega su igračke, ali zanemarene na gomili, i knjige. Jednu uzima, otvara je i čita je sa krila...)
NARATOR:
Rastko je kao i svi prinčevi živeo u dvorcu u kojem je jedna ogromna soba bila puna puncata najlepših igračaka. Imao je zvečku sa biserima, mač sa drškom ukrašenom dijamantima, klikere od prave slonovače... – sve najskupocenije igračke koje se mogu zamisliti. Ali umesto da se igra sa tim igračkama ili da se grudva i sanka... Rastko je stalno čitao knjige. Divio se mudrim i skromnim ljudima, onima koji su bogati znanjem, a ne zlatom. I tako je Rastko odlučio:

PROGOVARA DEČAK KOJI IGRA RASTKA. Diže glavu, ostaje da sedi, ali kaže:
- Moram da spasim svoju zemlju! Moram da saznam od čega se pravi neuništivi bedem. Bedem koji ću da izgradim oko moje Srbije i koji ni jedan zlonamernik više neće moći da preskoči.(Rastko opet spušta glavu i nastavlja da čita.)

U tom trenutku, na scenu ulazi dečak koji ima luk i strelu, neko pero na kapi, da liči na lovca, obučen u zeleno... Taj dečak se prišunjava i napinje luk i strelu na Golubicu.

MALI RASTKO ČUJE ŠUM I UZVIKNE: - Bog ti pomogao, lovče!

Na scenu istrčava devojčica obučena u belo, sa velikim belim krilima, ona je metafora Golubice, Andjela, svega dobrog... Sklanja Golubicu sa grane i ONA je nadalje personifikovana golubica, ona čučne ispod drveta (kao da je Golubica pobegla sa grane, devojčica skloni ptičicu koju ćemo zakačiti, tako da sve liči na metaforu, pretvaranje te ptice u anđela). Dečak - Lovac se ljutito okreće levo-desno da vidi ko mu je to oterao lovinu sa grane i tek tada spazi princa Rastka kako sedi ispod drveta okružen knjigama i

LOVAC KROTKO KAŽE: -Bog i vama pomogao Prinče, ali upravo ste oterali vašu
večeru sa grane.
RASTKO SE OSMEHUJE I KAŽE: - Neka, neka. Neka ostanem i malo gladan ako zbog moje večere moraš da ubijaš nevina božija stvorenja.

(Lovac nešto gunđa i odlazi sa scena, istrčava, a Rastko, nastavlja sa čitanjem. U
tom trenutku se čuje mili glasić):

DEVOJČICA GOLUBICA ČUČI IZA I KAŽE: - Hvala vam, prinče.

(Rastko zavrti glavom, ali ni ispred, ni iza, ni levo, ni desno, ne vidi nikoga.
Taman počne polako da spušta glavu da nastavi sa čitanjem, a Golubica mu se prišunja iza leđa skroz do desnog ramena.)

GOLUBICA, POMALO VRAGOLASTO: - De, de, priznajem, za ovo se vredi čudom čuditi. Al' da znaš, nisam ja naučila da govorim kao čovek, nego si ti poseban i mudar i razmeš ptičiji jezik. A zato što si me spasio od lovca, hoću da ti ispunim jednu želju. Hajde kaži, odmah će ti se ostvariti.
(Rastko je gleda, još uvek je sav u čudu, počne polako da ustaje, za njim ustaje i Golubica, Rastko se malo izmiče, ona mu priđe, on se opet malo izmakne, ona mu priđe, to može da se napravi i ljupko, duhovito, sa dva, tri sitna koraka levo, pa desno, gde ga Golubica vragolasto prati.)

NAJZAD RASTKO PROGOVORI: - Čime li sam ja zaslužio ovoliku čast i čaroliju...

GOLUBICA: - Čuda se dešavaju samo onome ko u čuda i veruje. Tvoje je da poželiš želju, a moje je da ti je ispunim.

RASTKO: - Ptico, hvala ti i hvala što ćeš mi ispuniti moju najveću želju. Kaži mi, molim te, od čega da izidam neuništivi bedem i da svoj narod sačuvam od zla i zlih napadača. Eto, samo mi tu tajnu kaži.

GOLUBICA: (pretužno) - Uh. Moraćeš prinče da promeniš želju. To je jedina želja koju ne umem da ispunim. Nego, hajde poželi zlato i reći ću ti gde da ga nađeš! Poželi najlepšu ženu na svetu i pokazaću ti dvorac u kojem živi! Pož...

(Ptica odjednom ućuti. Primetila je da Rastko plače. Rastko je stavio lice u šake i tresu mu se ramena. Počinje glasno da plače. Golubica lagano podiže krilo-ruku, prisloni je nežno Rastku na rame, pa tiho kaže) :

GOLUBICA: - Oprosti, molim te. Izvini ako sam te uvredila ovozemaljskim sitnicama. Tvoja je želja najveća. Najlepše. Na žalost, plemeniti prinče, ja stvarno ne znam odgovor na tvoje pitanje. Ali pokazaću ti put do Svete Gore. Tamo žive premudri mudraci koji će sigurno znati. Oni će ti otkriti tajnu neuništivog bedema.



III čin
(Počinje tiho muzika. Mogu braća Teofilovići ili sl. Kada Golubica počne da priča muzika se utišava)

GOLUBICA: - Sveta Gora je jedno tiho mesto gde od pamtiveka žive samo monasi. Oni svim svojim srcem i dušom veruju u Boga. Ni bogatstvo, ni slava nisu vredni njihovog divljenja. Jer su kratkotrajni. Kao i novac, i zlato. Ali zato najviše na svetu vole čoveka, vole čak i malenu pčelu, vole drveće, prirodu, ovo nebo...
(muzika se sasvim gasi)

RASTKO UZVIKUJE, NAKON ŠTO ZADIVLJENO GLEDA OKO SEBE:- Želim da postanem monah! Čim sazidam neuništivi bedem za moj narod, vratiću se ovde.

(Kad to kaže, Rastku neko dodaje monaški plašt. Rastko zbaci svoju zlatnu krunu i ogrće skromne monaške haljine. Takođe, Rastko uzima onaj dugački štap na sceni i do kraja predstave nosi taj štap sa sobom. Tiho počinje „Uskliknimo s ljubavlju...“, ali samo muzika, na tren se prva dva takta pojačavaju i sasvim gase. Tišina!)

RASTKO : - Odeća služi da sebe pokrijemo toplotom, a ne lažnom lepotom. Ali, da bih postao monah, nije dovoljno da preobučem samo svoje telo, već i dušu. Ne želim da se razlikujem od ovih predobrih ljudi.

(Na scenu se lagano ponovo ušeta NARATOR. Dok narator čita naredni deo, Sv. Sava i Golubica oponašaju to što on govori. Golubica Sv. Savi kao nešto sugeriše, došaptava..., a Sv. Sava deli siromasima zlato, leči bolesne...)

NARATOR: I tako Rastko zbaci sa sebe ne samo svoju zlatnu krunu, već i svoje zemaljsko, prinčevsko, ime – a na Svetoj Gori dobi novo, monaško ime: Sava. Obilazio je Sava mudrace po svetoj Gori, zapitkivao, osluškivao, mnogo toga naučio, bolesne lečio, srpski Hram Hilandar sazidao, sve svoje blago razdelio, ali i dalje niko nije znao da mu kaže tajnu neuništivog bedema.

(Golubica i Sava odjednom zastanu. Sava je umoran, sagao je galvu, tužan je.)

GOLUBICA:- Vidim, vidim koliko si nesrećan zbog toga što ne znaš kako da napraviš neuništivi bedem. Nego, znaš šta, uvek postoji nada. Zato ćemo potražiti Čudesnu Ikonu, pa ako ni ona ne bude znala odgovor na tvoju muku, onda stvarno ne znam ko bi je, pod ovom kapom nebeskom, mogao znati.

IV čin
NARATOR: I Sava i Ptica ponovo krenuše na put. Ovoga puta još dalje, čak do svetog grada Jerusalima. I najzad stigoše pred najveću kapiju koju je Sava ikada ugledao.

(Na scenu izlazi Starac (maskirano dete, napraviti mu ogrooooooooooooomnu bradu, da se vuče po zemlji) koji seda ispred kapije nacrtanog dvorca. U trenutku kada na scenu ponovo ulaze iscrpljeni Sv. Sava i Golubica, Starac skoči na noge lagane. Čak potrči prema njima, sve šireći ruke...)

STARAC: - Dobro mi došli! Vala sam te se, Savo, načekao! Evo me ovde gde dreždim više od četiri stotine godina! Ti si bio princ, a sad si monah, Sava? Je l' tako? Pa, dabogme. Tako mi rekoše oni što legende pričaju. Kažu, doći će ovde, baš na ovo mesto, jednom jedan carski sin i zvaće se Sava. Ako to bude stvarno on, i ako bude zaslužio, kada se bude poklonio pred Čudotvornom Ikonom, ona će mu dati znak i može je poneti sa sobom, u svoju zemlju. Znaš li, Savo, tajnu Čudotvorne Ikone?

RASTKO-SAVA, mucajući: - N-n-ne.

(Starac priđe sasvim blizu Savi. Rukom pokaže Golubici da se odmakne da ne bi čula ono što će mu reći)

STARAC, tišim glasom: - Čudesna Ikona čuva čistu dušu. A onaj narod koji Nju voli
i čuva postaje opasan neuništivim bedemom.

(Sava u tom trenutku klekne pred Starca i tako ostane par trenutaka. Onda ustane,
pa laganim pokretom onog štapa koji nosi sa sobom još od Svete Gore, on poziva Golubicu da se vrati pored njega. Tada neko dete pomera «sliku» dvorca i iza nje se pojavljuje reprodukcija Ikone Trojeručice. Sava prilazi polako, veoma polako pred najlepšu Sliku i kaže):

SAVA- RASTKO: - Ovo je najlepša slika koju je ljudski um ikad osmislio,
ljudska ruka oslikala, a ljudsko oko ugledalo.

STARAC (trčkara oko Save i Slike): - Hm, čudno, još uvek se ništa ne dešava... Hmmm... Ček, ček, zaboravio sam da mi moraš tačno na jedno pitanje odgovoriti... (Starac traži nešto po džepovima, pretura..) – Ha! Evo ga! (Starac vadi izgužvanu i izbledelu hartijicu, pa primakavši ceduljče gotovo do nosa, počne da čita) – Ti si bio Rastko, gospodar srpske zemlje. Onda si postao Sava, gospodar srpske crkve. Hajde mi kaži, ko je za narod važniji?

(Sava se skroz uozbilji, nasloni onaj svoj štap uz Sliku Ikone, stavi prst na čelo, misli..., a onda glasno i jasno odgovori. Dok on razmišlja, ponovo sesasvim tiho čuju taktovi „Uskliknimo s ljubavlju“):

SAVA-RASTKO: - Jesi li ikada, Starče, gledao orla kako leti? Jesi. Kako bi on leteo ako bi mu jedno krilo bilo jače od drugog? Leteo bi u krug, ili samo levo, ili samo desno. Ali napred nikako ne bi mogao. Samo je onaj narod srećan koji izbegne ovakve opasnosti, pa stekne i čuva uvek jednaka krila.

(U tom trenutku, baš kada Sava to kaže, neko treba neprimetno da gurne onaj štap što je Sava naslonio na Ikonu Trojeručicu i štap treba da padne. Kada štap padne staje muzika!Tada Starac uzvikne.)

STARAC:- Ovo je znak! Ovo je znak!

(Istog trenutka, nežni, ženski odrasli glas progovara, ne vidi se ko, nego publika stiče utisak da to govori Čudesna Ikona):

IKONA TROJERUČICA: - Kada si spasao Golubicu, pokazao si - Ljubav.
Kada si odbacio prinčevsku krunu i raskoš, pokazao si – Veru.
Sve vreme tražeći, pokazao si da ne gubiš – Nadu.
Vidiš, sreća za kojom vi ljudi tragate uvek čuči u vama samima.
Od Ljubavi, Vere i Nade, ako ih stalno u srcu nosite, grade se najčvršće zidine.
I dokle god vam je duša čista, moja moć biće neuništiva, a vaša će zemlja biti opasana Neuništivim bedemom. Hajde, ponesi me u tvoju zemlju, da sačuvam dušu tvom narodu.

NARATOR: Eto, tako je Čudesna Ikona stigla u Srbiju. Doneo ju je Sava,
da podigne Neuništivi bedem od ljubavi, vere i nade. A mi? Gde god da smo, treba da ga čuvamo. Kako? Pa isto... LJUBAVLJU, VEROM I NADOM.
Svi učesnici se uhvate za ruke, sa Trojeručicom (ikona) i Sv. Savom u sredini i počinju da pevaju ovoga puta glasno puštenu himnu Sv. Savi: „Uskliknimo s ljubavlju“. Peva i publika, glumci pokazuju da ustanu.

KRAJ