среда, 30. новембар 2016.

Potraga za Deda Mrazom

Đurđa Gligorić
POTRAGA ZA DEDA-MRAZOM

Uloge: Deda-Mraz, Mrazić – njegov sin, Rudolf, četiri Vilenjaka – Šiško, Miško, Uško i Duško, Uskršnji Zeka, Vila Zubićka, Nova Godina, Direktor, nekoliko dece

Scena 1 – Deda Mrazova kuća na Severnom Polu.
Muzika ''Zvončići, zvončići''

Mrazić (sedi za stolom i broji pisma): Šest miliona i osamsto pet, šest miliona i osamsto šest, i poslednje, šest miliona osamsto sedam pisama. Uh.
Deda Mraz (ulazi): O, izvini što te prekidam.
Mrazić: Ne prekidaš, završio sam...
Deda Mraz: I? Koliko ih je?
Mrazić: Šest miliona i ...
Deda Mraz: Molim? Samo šest miliona? Da nisi pogrešio negde?
Mrazić: Ne, nisam. Ovo su samo pisma koja su pristigla poštom. Imaš još trideset i dva miliona i-mejlova, kao i nekoliko stotina hiljada sms poruka.
Deda Mraz: Aha, pa dobro je. Zašto tako malo poruka?
Mrazić: Verovatno zato što su kratke i u njih ne može da stane mnogo želja.
Deda Mraz: Da, verovatno zato.
Mrazić: Tata...
Deda Mraz (zamišljeno): Molim?
Mrazić: Da li bi mogao ove godine da... da...
Deda Mraz: Šta? Da li bih mogao šta?
Mrazić: Mislio sam da ove godine ostaneš sa mnom za Novu Godinu i Božić?
Deda Mraz: Kako to misliš, da ostanem s tobom?
Mrazić: Pa lepo. Božić je porodični praznik. Trebalo bi da ga provedemo zajedno.
Deda Mraz: Ne mogu, to je neizvodljivo. Vidiš li ti te milione pisama sa željama? Milioni i milioni dece čekaju novogodišnje poklone. Kako mogu da provedem praznike sa tobom? Ko će onda obradovati svu tu decu?
Mrazić: Ali tata...
Deda Mraz: Nema tu ali. To je moj posao i ja moram da ga radim.

Mrazić (ljutito): Da, moraš. Svi su ti važniji od mene. Nikad nisi tu kad mi trebaš. Sva druga deca će dobiti ono što žele, samo ja neću. U stvari, baš me briga. I ne treba da budeš tu. Biće mi bolje sa mojim društvom. Samo ti idi i deli svoje glupave poklone glupavoj deci. (teatralno napušta scenu).
Ulazi Rudolf.
Rudolf: Deda, šta se to događa?
Deda Mraz: Kao i svake godine. Mrazić se ljuti što moram da idem od kuće za Novu Godinu i Božić.
Rudolf: Još uvek ne razume koliko je tvoj posao važan?
Deda Mraz: Shvatiće jednog dana, kad bude i sam morao da ga radi. Šta imamo u planu za danas?
Rudolf: Na redu je veliki tržni centar tamo dole u gradu.
Deda Mraz: Eh, da. To mi nije omiljeni deo posla, ali šta ćeš kad se mora. Hajdemo.


Scena 2 – Tržni centar.
Muzika – Merlin ''Stiže nova godina''
Direktor nervozno šeta i gleda na sat.
Direktor: Gde li je taj deda? Već treba da otvorimo prodavnice, čeka nas toliko dece, a njega još nema. Ako ne stigne za pet minuta ja ću...
Ulaze Deda i Rudolf: Izvinite što kasnimo.
Direktor: O, konačno ste stigli. Hajde, hajde, požurite, sedite na svoje mesto, deca samo što nisu stigla.
Deda Mraz: Šta ste vi dobili danas, direktore?
Direktor: Ja? Glavobolju!
Rudolf: Pogledaj sve ove lepe poklone ispod jelke. Jeste li potrošili mnogo para?
Direktor: Nisam! Sve ovo sam ukrao! Naravno da sam potrošio mnogo para, losu jedan. Ali isplatiće se, jer ću sve da rasprodam po duplo većim cenama.
Rudolf: Oprostite, nisam ja los, ja sam irvas.
Direktor: Ma svejedno je, samo radi svoj posao. Evo dece. (namesti veliki veštački osmeh i uvodi prvu devojčicu). Evo dušo, ovde je Deda Mraz. On jedva čeka da sasluša tvoje želje i da ti da poklone koje želiš (šapatom publici) a koje će tvoji roditelji morati da plate na izlasku iz tržnog centra.
Devojčica 1: (seda u krilo deda mrazu) Deda Mraze, mogu li da dobijem lutkicu i kućicu za lutkicu?
Deda Mraz: Naravno, srce.
Devojčica 1: Hoću kuću na plaži na Havajima. Model deluks, sa đakuzijem i garažom za dva auta. I plakarom za cipele. I sa šest spavaćih soba... ne bolje sedam, za svaki dan po jedna... i...
Deda Mraz: Videćemo šta možemo da učinimo za tebe. Izvoli lizalicu.
Devojčica 1: (izlazi, ne baš zadovoljna poklonom)

Ulazi Dečak 1. Ehej, Deda, Je I ti stomak pravi? (udara ga pesnicom u stomak)
Deda Mraz: Ej, pusti me!
Dečak 1: A je l ti brada prava?
Dečak pokušava da mu skine bradu i pošto mu ne uspeva, beži sa scene. Ulazi devojčica 2.
Devojčica 2: Deda Mraze, ja bih želela novu haljinu i cipele. U stvari nekoliko haljina. I čizme. Dva para. Jedne duboke do kolena i jedne onako srednje. I šminka mi treba. Maskara i ruž. Kao i nekoliko parfema, evo zapisala sam kojih...
Deda Mraz: (prekida je) Ali ti si još devojčica, devojčice se ne šminkaju.
Devojčica 2: Ej, ajde ne pričaj gluposti. Nije ni čudo da te zovu Deda, jer si zastareo hiljadu godina. Kako to – devojčice se ne šminkaju, naravno da se šminkaju. Ko bi po tebi trebalo da se šminka? Dečaci??
Deda Mraz: Ne, ne dečaci. Nego neko stariji, devojke, žene, a ne male lepe devojčice kao što si ti. Zar ne znaš da si lepa baš tako, bez šminke i tih gluposti?
Devojčica 2: Uh! (prevrće očima i ustaje) Ne mogu da verujem kakvih sve zastarelih likova ima. Idem na neko drugo mesto, negde gde za svoj novac mogu da kupim ono što želim.
Ona odlazi, ulazi dečak 2.
Dečak 2: (peva) Deda Mraze, Deda Mraze ne skreći sa staze...
Deda Mraz: Konačno neko milo i pametno dete koje zna da se ponaša.
Dečak 2: (nastavlja sa pesmom) i donesi mi poklon pravi, da ne dobiješ po glavi!
Deda Mraz: Kakva je sad to pesma?
Dečak 2: Prava, za razliku od tebe. Šta ti misliš, ko si ti? Deda Mraz? Ma nemoj. Pa svako malo pametnije dete odavno zna da Deda Mraz ne postoji. Obukao si sad to odelo, nalepio tu lažnu bradu i glumiš ludilo. Pusti me tih priča.
Deda Mraz: Pa zašto si onda došao?
Dečak 2: Al ti je to glupo pitanje. Zbog poklona, naravno. Pošto moji matorci nikako da ukapiraju da sam ja sve te dedamrazovske gluposti odavno provalio, odlučio sam da to iskoristim. Vidiš, tražiću aj-pod i oni će morati da mi ga kupe, jer ako ga ne dobijem misliću da nisam bio dobar dečak i da me deda mraz ne voli. Šta kažeš? Jel da da sam genije?
Deda Mraz: Ali šta ako oni nemaju novac za nešto tako skupo?
Dečak 2: Baš me briga. Neka ga nabave kako znaju i umeju. Inače ću biti tako tužan da ću popustiti u školi i neće ništa biti od mene a za sve će oni biti krivi. Vidiš, to ti je psihologija. A sad mi daj taj aj-pod i doviđenja.
Dečak 2 odlazi, pojavljuju se direktor i Rudolf.
Direktor: I? Šta si do sad prodao?
Deda Mraz: Jedan aj-pod.
Direktor: Molim? Za sve ovo vreme? Samo jedan aj-pod? Pa to je nečuveno.

Deda Mraz: Znate šta? Meni je već dosta svega. Devojčice koje traže kuće na Havajima i crvene ferarije, koje hoće da se šminkaju, dečaci koji ne veruju u Deda Mraza i iskorišćavaju svoje roditelje... Pa to je strašno. Ja to ne mogu da podnesem. Ne mogu to da gledam. Gotovo. Idem. Doviđenja.
Deda Mraz napušta scenu.
Direktor: Gde će sad on?
Rudolf: Ne znam.
Direktor: Ne može to tako. Imamo ugovor. Treba da ostane ovde do zatvaranja. Ja ću da ga tužim. Pa to je strašno. Kakvi su ovi današnji Deda Mrazovi? C c c... Čekaj, moram sad da ovo nekako popravim... Gde je ona tabla?
Direktor kači tablu: DEDA MRAZ JE OTIŠAO DA NAHRANI IRVASE i ljutito mašući rukama odlazi sa scene.
Rudolf: Ali, šta ćemo sad da radimo? Ako Deda ne podeli poklone ni Nova Godina neće moći da stigne. Šta sad da uradim? Najbolje da odem kod Mrazića, da mu kažem šta se dogodilo. Možda on zna gde bi Deda otišao.
Odlazi i on, scena se menja ponovo u Deda Mrazovu kuću.


Scena 3 – Deda Mrazova kuća na severnom polu
Muzika – Sunđer Bob ''Božićna pesma''
Četiri vilenjaka stoje oko stola sa pismima. Vilenjaku Šišku je odelo pomalo tesno.
Šiško: Momci, radićemo prekovremeno ako malo ne požurite! Nema zezanja! Idemo!
Miško: Koje su moja pisma? Ja sam zadužen za slatkiše.
Uško: Eno onaj džak tamo. (pokazuje na vreću sa pismima u uglu).
Duško: Hej, a na šta ti to ličiš čoveče?
Šiško: Kada sam poslednji put nosio ovo odelo?
Duško: Ne znam. Ali sudeći po izgledu, u ranim sedamdesetim! (svi se smeju)
Šiško: (ljutito) Ma nemoj mi reći. Pogledaj sebe...
Uško: Hej vas dvojica, dosta prepucavanja, treba da radimo.
Miško: (zamišljeno) Eh, te sedamdesete... Nekada je bilo lakše sa decom. Tražili su na poklon čokolade i bombone... a danas...
Šiško: (otvarajući jedno pismo) Danas traže neke... neke... komp... kom-pu... kop-ju-te...
Duško: Kompjutere, neznalice, kompjutere.
Miško: A šta je to – kompjuter?
Duško: To je jedna sprava koju su ljudi izmislili da ne bi morali da rade.
Miško: Ahaaa... A šta će to deci?

Duško: Da se igraju. Danas se deca igraju na kompjuterima.
Miško: Shvatam, to je nešto kao trambolina.
Duško: (lupa se po čelu) Kakva trambolina te spopala?
Miško: Pa kažeš da se igraju na njima, verovatno skaču, kao po trambolini.
Duško: Naravno da ne. Kompjuter se stavi na sto, sedne se ispred njega i onda se igraš. Uz pomoć miša.
Miško: E sad mi je jasnije. Pa dobra su to deca. Vole životinje...
Duško: Kakve životinje?
Miško: Pa miševe.
Uško: Molim te, nemoj više da mu objašnjavaš. Vidiš da pojma nema. Nisu to pravi miševi, nego mehanički, bolje rečno optički.
Miško: Ahaaaa.
Uško: I tebi je sad kao jasno?
Miško: Pa i nije baš.
Šiško: Nije ni meni, ali nemojte sad da se objašnjavate, nego radite nešto.
Ulazi Rudolf: Hej momci, jeste li videli Deda Mraza?
Uško: Šiško, jesi li video skoro glavnog?
Šiško: Nisam.
Rudolf: Otišao je ljut iz tržnog centra i sad nigde ne mogu da ga nađem. Ne javlja se ni na mobilni. A gde je Mrazić?
Duško: On je tu negde. Pozvaću ga. (Odlazi i vraća se sa Mrazićem)
Mrazić: Rudolfe, sve sam čuo. Šta ćemo sad?
Rudolf: Ne znam. Mislio sam da ćeš ti znati gde bismo mogli da ga tražimo.
Mrazić: Ja? Kako bih ja to mogao da znam? Jutros smo se posvađali. Otišao je ljut. A sad je nestao. (plačnim glasom) Ja sam kriv za sve...
Šiško: Nemoj tako, Mraziću. Pronaći ćemo ga.
Uško: Imam ideju. Hajde da objavimo na internetu da je Deda Mraz nestao. Neko sigurno zna gde je, neko ga je negde video.
Miško: A šta je to internet?
Duško: To je svetska kompjuterska mreža. Preko nje su svi povezani i mogu da komuniciraju jedni sa drugima.
Miško: Mreža? Kao paukova mreža?
Duško: Naravno da to nema veze sa paucima. Ma gde ti živiš čoveče, ne znaš šta je kompjuter, ne znaš šta je internet...

Uško: Opet vas dvojica počinjete. Nemamo sad vremena za objašnjavanja. Nego, Mraziću, reci, šta da napišemo u oglas?
Mrazić: Svako ko ima bilo kakvu informaciju o trenutnoj lokaciji Deda Mraza, neka se javi na naš i-mejl.
Miško: A šta je sad pa to, taj i... nešto?
Uško: To je i mejl adresa, i neću da ti objašnjavam čemu služi.
Mrazić: I obavezno dodaj - nagrada sledi! Neko ga je nadam se video, pa će nam javiti.
Šiško: I šta sad?
Rudolf: Ništa. Samo čekamo.
Muzika, instrumental, dok svi šetaju po sceni, nervozno, iščekujući i povremeno bacajući poglede na sat. A onda se začuje zvonce i na scenu dolazi Zeka.
Zeka: Dobar dan!
Mrazić: Dobar dan, dobar dan. Izvoli, uđi.
Zeka: Čuo sam da tražite Deda Mraza, pa sam došao da pomognem.
Rudolf: Poznaješ ga?
Zeka: Naravno da ga znam. Mi smo stari drugari.
Mrazić: A ko si ti?
Zeka: Pa zar to nije očigledno? Ja sam Uskršnji Zeka.
Mrazić: Izvini, zaista sam izgubljen zbog svega ovoga što se dešava. Očigledno je ko si ti.
Zeka: I imam nešto da vam kažem. Ne znam koliko će pomoći, ali Deda je bio kod mene danas.
Rudolf: Zaista? Kad? Šta je rekao? Gde je sad?
Zeka: Sačekaj, sačekaj, jedno po jedno pitanje. Ne znam gde je sad, ali bio je vrlo tužan. Rekao je da se razočarao u sve i da nije raspoložen za slavlje i podelu poklona.
Rudolf: Kako to? Ne može to tako. To mu je posao. Mora da deli poklone. Nova Godina i Božić neće moći da dođu ako nema poklona.
Mrazić: Znao sam. Ja sam kriv za sve. Zbog mene se razočarao. (počinje da plače)
Čuje se zvono i ulazi Vila Zubićka.
Vila: Hej, čujem da tražite Deda Mraza... Šta je sa tobom, zašto plačeš?
Mrazić: Zato što je zbog mene Deda Mraz otišao i sad ne znamo gde je, a ako se ne vrati na vreme neće biti ni Nove Godine. (nastavlja da plače)
Vila: Ma ko ti je rekao da je zbog tebe? Naravno da nije.
Mrazić: Zaista? A ko si uopšte ti i otkud znaš da nije zbog mene?
Vila: Ja sam vila Zubićka i znam da nije zbog tebe, jer mi je rekao.
Rudolf: Videla si ga? Pričala si sa njim?

Vila: Da. I što je najbolje, znam i gde je otišao.
Mrazić: Gde? (briše suze)
Vila: Pričao je sa mnom o današnjoj deci. Žalio se kako su nezahvalna, a onda je otišao kod Nove Godine.
Rudolf: Odlično. Hajde, požurite, moramo da ga nađemo i ubedimo da mora da podeli poklone.
Zeka: A nagrada? Pominjali ste i neku nagradu...
Rudolf: Nagrada je to što će ipak biti Nove Godine.
Zeka: Pih, al ti je nagrada...
Rudolf: Slušaj ti, nisi nam ni bio od naročite pomoći, vila Zubić nam je rekla gde je Deda, a sad još hoćeš nagradu.
Zeka: Ma, dobro, šalim se. Ne treba mi nagrada. Imam i ja svoje paketiće koje delim deci, šta se odmah nerviraš.
Mrazić: Nemojte se sad raspravljati, nego hajdemo. Moramo da požurimo.
Svi izlaze sa scene, zamračuje se, čuje se muzika a na scenu ulaze Deda Mraz i Nova Godina.
Deda Mraz: Draga moja prijateljice, vidiš li ti šta se dešava na ovom svetu? Vidiš li kakva su ova današnja deca? Pre su bila mnogo bolja. Govorili su molim i hvala. Tražili su poklone za braću i sestre. Bili su obzirniji, pažljiviji. Toga više nema. Sve je samo daj, daj... Znaš li koliko smo pisama dobili ove godine?
Nova Godina: Ne znam.
Deda Mraz: Pet, šest, sedam stotina... miliona? I koliko se sećam, ni u jednom nije bilo reči hvala.
Nova Godina: Preopterećen si, moj stari dobri prijatelju.
Deda Mraz: Nisam! Božić je preopterećen! Komercijalizovan i kompjuterizovan! Nekada su tražili bicikle, sanke. Sada naručuju nešto posebno! Ono što ide samo, ono što govori! Automobile na daljinski. Lutke koje govore. Kompjutere, igrice za kompjutere, nintendo, plejstejšn, aj-pod i sve tako nešto. Nema više duha, nestalo je čarolije. Vreme je da odem u penziju, da obesim torbu.
Nova Godina: Ali ti usrećuješ decu iz celoga sveta. Ko je tamo gore na nebu? Deda koji donosi darove.
Deda Mraz: Ali nema toga više, draga moja. Oni danas više ne veruju u deda Mraza!
Nova Godina: Nije istina. Sigurna sam da ima još mnogo dece na svetu koja veruju. Dece koja su skromna i ne traže skupe i velike poklone.
Deda Mraz: Pričao sam danas i sa Uskršnjim Zekom i sa Vilom Zubić. I oni imaju iste probleme. Ni njima niko nije odavno rekao hvala. A i oni usrećuju decu i poklanjaju im darove. I od njih se sad očekuju kompjuteri i mobilni telefoni i ostale moderne novotarije.
Nova Godina: Postoji li bilo šta što bi te ubedilo da ipak podeliš poklone?
Deda Mraz: Kada bi bar jedno dete pokazalo mrvu zahvalnosti za ono što činimo za njih, ja bih bio presrećan.
Muzika

Ulazi devojčica.
Devojčica: Deda Mraze! Dobro je, pronašla sam te. Već sam pomislila da sam zalutala.
Deda Mraz: Dobro veče, devojčice. Otkud ti ovde?
Devojčica: Morala sam da dođem. Imam nešto važno što želim da ti kažem i da te zamolim.
Deda Mraz (okreće se ka Novoj Godini): Eto, šta sam govorio? Sigurno hoće neki skup poklon. Lutku koja govori ili se šminka. Ili neku sličnu skupu igračku.
Nova Godina: Nemoj da prenagljuješ. Saslušaj je prvo šta ima da kaže.
Devojčica: Nova Godina je u pravu. Uopšte mi ne treba ništa takvo.
Deda Mraz: Nego?
Devojčica: Pa, vidite ovako. Moj tata je direktor robne kuće. Mogu da imam sve što poželim od tih skupih stvarčica. Ali... ono što meni zaista nedostaje, to je da provodim malo više vremena sa njim.
Nova Godina: Eto, šta sam ti rekla.
Devojčica: Da, meni nedostaje moj tata. (počinje da plače). Deda Mraze, bila bih ti veoma zahvalna kad bi mogao da učiniš da on malo više brine o meni, a malo manje o stvarima.
Deda Mraz: To je tvoja želja?
Devojčica: Da! Da li možeš da je ispuniš?
Deda Mraz: Potrudiću se. Evo, krećem odmah. (okreće se zbunjeno oko sebe) Ali, zašto ovde nema nikoga? Gde su moji vilenjaci koji prave paketiće? Gde su irvasi? I gde je moj Mrazić?
Mrazić i Rudolf ponovo utrčavaju na scenu.
Mrazić grli Deda Mraza.
Mrazić: Tata! Tražili smo te ceo dan! Zabrinuli smo se gde si. Bili smo i kod Nove Godine, ali tamo nije bilo nikog pa smo zaključili da si se najverovatnije vratio kući.
Deda Mraz: Jeste. Bio sam mnogo razočaran danas.
Mrazić: U mene?
Deda Mraz: Ne, ne u tebe. Sada te razumem. Znam kako ti je i shvatam zašto si se jutros naljutio. Svako dete želi da provodi Božić i novogodišnje praznike sa svojim roditeljima.
Mrazić: Naravno da to želim. Ali ti imaš važan posao. Moraš da usrećiš još mnogo dece a ne samo mene. Zato ćemo sve ostale dane u godini provoditi zajedno.
Rudolf: Tako je. Da li je sad konačno sve u redu? Ponoć samo što nije došla, a mi nismo ni počeli da delimo paketiće. Deda, hoćemo li krenuti?
Na scenu utrčava Direktor.
Direktor (zadihano): Sačekajte, samo malo, uh, dobro je da sam vas pronašao.
Deda Mraz: Otkud vi direktore?
Direktor: Moja kćerka je nestala. Rekli su mi je da je krenula u potragu za Deda Mrazom. Da je niste možda videli?

Deda Mraz: Da, jesmo, došla je ovamo da traži poklon.
Direktor: Da traži poklon? Od tebe? Ali ja imam punu robnu kuću stvari, može da dobije sve što poželi. Zašto je dolazila čak ovamo?
Devojčica: Tata! Kako ne razumeš? Meni ne trebaju stvari. Treba mi nešto sasvim drugo.
Direktor: Nešto drugo? Šta drugo? Šta drugo mogu da ti poklonim?
Deda Mraz: Svoje vreme. Svoju ljubav. Deci je to bitnije nego skupi pokloni. To sam i sam danas shvatio.
Direktor: Pa ti znaš da ja tebe volim, najviše na svetu. Zar bih inače dolazio čak ovamo, na kraj sveta, na severni pol, samo da te pronađem?
Devojčica i Direktor se zagrle.
Direktor: Deda Mraze, žao mi je što sam se onako ponašao danas. Mogu li nekako da se iskupim?
Rudolf: Naravno da možeš. Na primer, mogao bi da sve one skupe igračke koje imaš tamo podeliš siromašnoj deci širom sveta.
Direktor: Dogovoreno. Hajdemo. Daću vam sve to, pa ponesite na vašim sankama i poklonite onima kojima to treba. A ja ću da odem kući i da se ceo dan igram sa svojom kćerkom.
Devojčica: Deda Mraze, hvala što si mi ispunio želju. (poljubi ga)
Deda Mraz: Rekla je – hvala. To je ono što sam ceo dan želeo da čujem. Rudolfe, spremaj sanke, zovi sve ostale i krećemo. Treba podeliti sve te poklone!!!
Pesma ''Preko brda preko brega''


K R A J


четвртак, 27. октобар 2016.

МАЛИ ПРИНЦ



Редитељ и драматург 

Сунчица Милосављевић

Сцена

 Детињство

ПИЛОТ: Кад ми је било шест година, видео сам једну величанствену слику у књизи која се звала »Истините приче«. Слика је представљала змијског цара како гута неку звер.
У књизи је писало: »Змијски цар гута своју жртву целу, не жваћући је. После тога није у стању да се креће и спава шест месеци док је не свари«.
Много сам тада размишљао, и успео сам да нацртам свој први цртеж.
Показивао сам своје ремек-дело одраслима и питао их да ли се плаше мог цртежа.
Они су ми одговарали: »Зашто бисмо се плашили једног шешира?«
Мој цртеж није представљао шешир. Он је представљао змијског цара који је прогутао слона. Нацртао сам тада змијског цара изнутра, како би одрасли могли да схвате. Они никад ништа не схватају сами, а децу замара да им стално објашњавају.
Одрасли су гледали мој цртеж бр. 2 и саветовали ми да се оставим цртања змијског цара споља или изнутра, већ да се позабавим географијом, историјом, математиком и граматиком.
Тако сам у шестој години напустио сјајну сликарску будућност, обесхрабрен неуспехом свог цртежа број 1 и свог цртежа број 2.
Када бих год касније током живота срео неког ко би ми изгледао мало бистрији, искушавао сам га својим цртежом број 1. Али он би ми увек одговарао: «То је шешир«. Тада му не бих причао ни о змијском цару, ни о цртању, ни о звездама. Спустио бих се до њега. Говорио бих му о фудбалу, о политици и о аутомобилима. И одрасла особа била би веома задовољна што се упознала са тако разборитим човеком.
Морао сам, дакле, да изаберем неки други позив и научио сам да управљам авионом. И тако сам одрастао.

Сцена 2

РАТ / Смртоносна игра
ПИЛОТ: Еј, матори! Брадоњо! Је ли ово најбоље што умеш? Овде сам! Ало! Чујеш?! Ти си велик, али си празан! Човек више не може да умре за тебе. Ти више ништа не значиш! Никоме ништа! Ја сам важнији од тебе! Ја сам важнији од тебе! Чујеш? Ало! Матори! Ало! ...
ПИЛОТ се руши у пустињи.

Сцена 3

СУЂЕЊЕ / На не-милост Смрти
Зло: Он је сам...
Добро: Сам...?
Зло: У срцу... Без пријатеља...
Добро: Нема с ким истински да разговара...
Правда: Себичан створ...
Добро: Али зна да нацрта змијског цара!
Зло: Споља...
Правда: И изнутра...
Добро: Знаће да нацрта овцу.
Зло: Али неће знати да је види кроз кутију.
Правда: Почео је да стари...
Змија се склупча, спремна на скок. Ујешће, убиће Пилота.
Пилот се буди. Види Змију. Тражи пиштољ, не налази га у џепу.
Змија чека. Они се гледају. Змија се окрене и оде, не журећи.
Пилот се тргне, па одјури до кутије са алатом, тржи пиштољ, налази га, дрхтавим рукама га држи, осврће се око себе, очекујући опасност. Све је мирно. Само звезде трепере.
Пилот седа наслоњен на кутију са алатом. Отпија воду која је на измаку. Настоји да остане будан, али сан га убрзо савлада.

Сцена 4

НЕОЧЕКИВАНИ СУСРЕТ / Фактор крајњег изненађења
ПРИНЦ: Молим вас... нацртај ми овцу!
ПИЛОТ: А!
ПРИНЦ: Нацртај ми овцу...
ПИЛОТ скочи на ноге: Ко... шта радиш ти овде?
ПРИНЦ сасвим тихо, веома озбиљно: Молим вас... нацртај ми једну овцу... Змијски цар је врло
опасан, а слон је врло гломазан. Код мене је све тако мало.
ПИЛОТ: Ти... мислиш да је ово слон у змијском цару...?
ПРИНЦ: То је очигледно. Али мени треба овца. Нацртај ми овцу.
ПИЛОТ: Ја не умем да цртам...
ПРИНЦ: Не мари. Нацртај ми овцу.
ПИЛОТ црта.
ПРИНЦ: Та је болесна. Нацртај ми другу.
ПИЛОТ црта.
ПРИНЦ: Видиш ваљда и сам... то није овца, то је ован. Има рогове...
ПИЛОТ црта.
ПРИНЦ: Ова је сувише стара. Ја хоћу овцу која дуго живи.
ПИЛОТ узме неку кутију, испразни је и да је Принцу: Овца коју желиш је унутра.
ПРИНЦ озарено: То је управо оно што сам хтео!
Мислиш ли да ће јој бити потребно много траве?
ПИЛОТ: Зашто?
ПРИНЦ: Зато што је код мене све тако мало...
ПИЛОТ: Сигурно ће јој бити довољно. Дао сам ти једну сасвим малу овцу.
ПРИНЦ: Није баш тако мала... Гле! Заспала је...
Пажљиво одложи кутију у џеп. Види срушени авион.
ПРИНЦ А шта је то? Каква је то ствар?
ПИЛОТ брецне се: Не дирај то! То није ствар. То је авион. Мој авион. Моја муња. Он лети.
ПРИНЦ: Како! Ти си пао с неба?
ПИЛОТ скромно: Да.
ПРИНЦ се насмеје: О!
ПИЛОТ се наљути.
ПРИНЦ: Са које си планете?
ПИЛОТ: Ја сам из Европе, то је најстарија цивилизација...
ПРИНЦ разочарано: Знам. Наравно. У овоме ниси могао доћи из велике даљине...
ПИЛОТ: Хоћеш да кажеш да ти долазиш са неке друге планете?
Одакле долазиш, малиша? Где је то »код тебе«? Куда хоћеш да однесеш моју овцу?
ПРИНЦ извади из џепа кутију и преда се посматрању свог блага.

Сцена 5

Астероид Б 612
ПИЛОТ: Мали принц никада није одговарао на постављена питања. Али то ме није много збунило. Знао сам да осим великих планета какве су Земља, Јупитер, Марс, Венера, којима су дата имена, постоје на стотине других које су понекад тако мале да се једва могу сагледати телескопом. Када неки астроном открије једну од њих, он јој место имена даје број. Назове је на пример »астероид 3251«.
Имам озбиљних разлога да веријем да је планета са које је дошао мали принц астероид Б 612. Запамтите тај број: Б 612 - због одраслих особа.
Одрасле особе воле бројеве. Кад им кажете како имате новог пријатеља, никад вас неће запитати о оном што је битно. Никад вам неће рећи: »Које су најомиљеније игре твог новог пријатеља?« Него вас питају: »Колико зарађује његов отац?« Па ако кажете: „100 000 нечега”, тада ће узвикнути: »Како је лепо стицати нове пријатеље!«
Такве су одрасле особе. Не треба им замерити. Деца треба да буду веома попустљива према одраслима.
И треба добро да пазе. Лако могу и сама постати одрасли који се занимају само за бројеве.

Сцена 6

Тајанствена земља суза
ПРИНЦ: Добро је што си ми дао кутију. Може ноћу да јој послужи као кућа.
ПИЛОТ: Ако будеш добар, даћу ти и конопац да је дању вежеш. И кочић.
ПРИНЦ запрепашћен: Да је вежем?
ПИЛОТ: Али ако је не вежеш, одлутаће...
ПРИНЦ прсне у смех: Али куда да одлута?
ПИЛОТ: Било куда. Право испред себе...
ПРИНЦ озбиљно: Ништа не мари, код мене је све тако мало! С мало туге: Право испред себе далеко се не стиже...
ПИЛОТ прегледа авион, припрема се да почне поправку.
ПРИНЦ обузет сумњом: Истина је, зар не, да овце једу шибље?
ПИЛОТ поправља авион: Да, то је истина.
ПРИНЦ задовољан: Ах! Према томе, оне једу и баобабе.
ПИЛОТ: Баобаби нису шибље, већ дрвеће велико као црква. Чак и када би собом повео читаво крдо слонова, они не би могли да изадју на крај ни са једним јединим баобабом.
ПРИНЦ се засмеје, па се уозбиљи: И баобаби су мали пре но што порасту.
ПИЛОТ: То је тачно. Али зашто је битно да твоја овца поједе мале баобабе?
ПРИНЦ погледа га зачудјен: Иди, молим те! Па ако баобаб не ишчупаш на време, никада га
се не можеш ослободити. Он преплави целу планету. Разрива је својим корењем. Ако је планета веома мала, а баобаба има много, она ће се распрснути.
Баобаб мораш одмах да ишчупаш, чим га препознаш. То је досадан, али врло лак посао. Када човек заврши своје јутарње удешавање, треба пажљиво да уреди и планету. То је питање реда. Али мораш да пазиш, јер баобаби много личе на руже када су сасвим мали.
Мали принц заћути. ПИЛОТ поправља авион.
ПИЛОТ: Не дирај то! Бежи одатле...
ПРИНЦ: Веома волим заласке сунца. Хајдемо да гледамо сунчев залазак...
ПИЛОТ: Хеј, чекај...
ПРИНЦ: Шта да чекам?
ПИЛОТ: Да сунце почне да залази. Када је овде подне, сунце залази у Кини. А то је веома далеко.
ПРИНЦ изненадјен, па се смеје: Стално мислим да сам код куће! На мојој планети довољно је да се помериш неколико корака и да посматраш сутон кад год зажелиш... Пауза.
Једног дана сам видео четрдесет и три пута како сунце залази! Пауза. Стидљиво Знаш... када је човек тужан, онда воли заласке сунца...
МАЛИ ПРИНЦ заћути. ПИЛОТ схвата да је квар озбиљан. Посвећен је поправци авиона.
ПРИНЦ: А... ако овца једе шибље, значи да једе исто тако и цвеће?
ПИЛОТ: Једе.
ПРИНЦ: Чак и цвеће са трњем?
ПИЛОТ: Овца једе све на шта наидје.
ПРИНЦ: Чему онда служи трње?
ПИЛОТ не одговара, покушава да одврне неки клин. Веома је забринут.
ПРИНЦ: Чему служи трње?
ПИЛОТ: Трње не служи ничему, то је чиста пакост од стране цвећа!
ПРИНЦ: Ах!
После кратког ћутања, озлоједјено:
Не верујем ти! Цвеће је слабо. Оно је безазлено. Оно се брани како зна. Верује да је
страшно са својим трњем...
ПИЛОТ не одговори.
ПРИНЦ: А да ли ти мислиш да цвеће...
ПИЛОТ: Ништа ја не мислим! Одговорио сам прво што ми је пало на памет. Видиш да сам заузет озбиљним стварима!
ПРИНЦ пренеражен: Озбиљним стварима! Говориш као одрасли!
ПИЛОТ: Слушај, мали! Ово је за мене питање живота или смрти. Имам воде за пиће једва за два дана! Ти никада ниси ни гладан ни жедан. Довољно ти је мало сунца...
ПРИНЦ: Ти све бркаш... све си помешао! (Веома љутито) Познајем планету на којој живи неки усукани тип. Никад није помирисао цвет. Никад није погледао звезду. Никад никога није волео. Никад ништа друго није радио, само је рачунао и понављао као и ти: »Ја сам озбиљан човек! Ја сам озбиљан човек!«.
Али то није човек, то је гљива!
ПИЛОТ: Шта?
ПРИНЦ: Пе-чур-ка!
МАЛИ ПРИНЦ заплаче. ПИЛОТ напокон обрати пажњу.
ПРИНЦ: Милионима година цвеће ствара трње. Милионима година овце ипак једу цвеће. Па зар то није важно. Зар није важан рат измедју оваца и цвећа?
Ако неко воли један јединствен цвет који постоји само на једној медју милионима звезда, и који једна мала овца може да уништи у једном трену, просто тако, чак и не схватајући шта чини, он је срећан када их посматра. И зар то није важно!
МАЛИ ПРИНЦ зајеца. ПИЛОТ оставља посао на авиону и теши га. МАЛИ ПРИНЦ неутешно јеца.
ПИЛОТ: Цвет који волиш није у опасности... Нацртаћу твојој овци брњицу... Нацртаћу твоме цвету оклоп... Види!... Сунце залази!... Све звезде су овде, погледај...
МАЛИ ПРИНЦ одлази у замишљен простор своје планете.
ПИЛОТ: Не знам шта више да кажем. Осећам се тако неспретан! Не знам како да ти придјем, како да ти се приближим!
Тајанствена је земља суза...

Сцена 7

ПРВА ЉУБАВ / Терра Инцогнита
ПИЛОТ: Тај цвет био је различит од свега што је Мали принц икада пре тога упознао. Изникао је из
неке семенке донете незнано откуда, и мали принц је врло брижљиво надгледао необични изданак. Могла је то бити нека нова врста баобаба. Али убрзо изданак престаде да расте и поче да пупи.
Мали принц је осећао да ће из пупољка изићи неко чудесно привидјење. Али цвет никако да доврши улепшавање у заклону своје зелене собе. Његово тајанствено удешавање трајало је данима и данима.
А онда, једног јутра, управо у тренутку када се сунце радјало, показа се.
РУЖА: Ах! Добро јутро!
МАЛИ ПРИНЦ: Добро јутро...
РУЖА умилно: Тек што сам се пробудила... Молим Вас опростите... Још се нисам ни очешљала... Ако дозволите...
МАЛИ ПРИНЦ збуњено одвраћа поглед од РУЖЕ.
РУЖА Сада је у реду.
МАЛИ ПРИНЦ се окреће и задивљено посматра РУЖУ: Како сте лепи!
РУЖА: Мислите? Мислим да је време доручку. /Махне/ Време је доручку!
МАЛИ ПРИНЦ узима кантицу и залива РУЖУ.
РУЖА: Веома сте љубазни. /Стреса капљице са себе./ Осећам се тако свеже.
ПРИНЦ хоће да остави чајник.
РУЖА: Да ли бисте могли да урадите нешто за мене?
ПРИНЦ прилази Ружи: Да?
РУЖА: Погледајте, молим вас… Осећам да ми нешто расте.
ПРИНЦ разгледа РУЖУ, и при том се убоде на трн: Јој !
РУЖА поносно: Огребла сам вас! /Показује своја 4 трна./ Сад могу да дођу и тигрови са својим канџама!
МАЛИ ПРИНЦ: На мојој планети нема тигрова. А затим, тигрови не једу траву.
РУЖА слатко: Траву?! Ја нисам трава!
МАЛИ ПРИНЦ: Извините...
РУЖА: Ја се уопште не бојим тигрова, али ужасавам се промаје. Зар немате неки заклон?
МАЛИ ПРИНЦ за себе: Ужасава се промаје... то није велика срећа за једну биљку.
Заклања РУЖУ.
РУЖА: (Сунце залази.)
Аххх, код Вас је тако хладно! Нисте баш на добром месту. Увече морате да ме
стављате у неки заклон.
Тамо одакле ја долазим, имала сам специјалан...
(Кашље како би сакрила лаж.)
А заклон?
МАЛИ ПРИНЦ: Управо сам хтео да одем да га потражим, али сте ми ви нешто говорили!
РУЖА још јаче кашље. МАЛИ ПРИНЦ је покрива.
РУЖА иза заклона: Да, већ се осећам много боље. Само штета је што сада не осећате мој мирис. Али изјутра морам да будем свежа.
Планета пада у сенку. РУЖА затвара латице - одлази на спавање.
ПРИНЦ Лаку ноћ.
РУЖА не одговара.
Планета остаје у мраку. Кроз неколико тренутака поново излази из сенке у сунчану светлост .
РУЖА: Хеј! Пробуди се!
ПРИНЦ чврсто спава.
РУЖА: Хеј! Хеј! Зар неко може да спава и да не обраћа пажњу на ружу? Отворите ме!
Буди Принца.
ПРИНЦ буди се и јури ка Ружи: Извините… Нисам знао да сте се већ пробудили.
ПРИНЦ склања заклон, запахне га чаробан мирис: Ах, како данас дивно миришете !
РУЖА прекорно: Кад се хоће, увек се може пронаћи нешто што ће другима бити пријатно. Доручак?
МАЛИ ПРИНЦ залива РУЖУ. Односи чајник иза вулкана.
РУЖА: Можете ли да ми донесете рукавицу? Друга је тамо! И шал ми је тамо!
РУЖА дозива: Куд сте кренули?
ПРИНЦ дотрчи.
РУЖА: Не смете ме остављати саму. Ја сам веома осетљива. Могла бих да умрем. А ја
сам у свемиру једина од своје врсте. Обећајте ми да се нећете удаљити ни за корак.
ПРИНЦ: Ако тако желите…
РУЖА: Одиста ми је драго што ми правите друштво…
Ипак, обратите мало пажњу. Стојите ми на сунцу, заклањате га!
ПРИНЦ се повлачи: Извините.
РУЖА: Куд сте кренули? Обећали сте.
ПРИНЦ за себе: Ова ружа много зановета...
РУЖА запази младице баобаба, љутито: О! Какав је ово коров?
ПРИНЦ: То је баобаб.
РУЖА: Како можете да дозволите да у мом друштву расте такав коров ?
ПРИНЦ: Баобаб је дрво.
РУЖА: Тим горе. Не желим да се над мене наднесе некакво дрво. Не подносим дрвеће.
ПРИНЦ повређен: Ја редовно чистим моју планету од баобаба. Али сада морам да бринем и о Вама и не стижем да почупам изданке.
РУЖА ћути, демонстративно се затвара и одлази да спава.
МАЛИ ПРИНЦ: Лаку ноћ.
Нема одговора.
МАЛИ ПРИНЦ покрива РУЖУ. Улазе ЗВЕЗДЕ.
МАЛИ ПРИНЦ устане и почне да чупа изданке баобаба.
РУЖА се буди, гледа шта он ради: Добро јутро.
ПРИНЦ љубазно, готово ведро: Добро јутро. (Открива Ружу)
Будите без бриге. Све ћу их почупати пре него што одем.
РУЖА посматра га неколико тренутака: Одлазите ?
ПРИНЦ: Да. Одлучио сам да одем.
ПРИНЦ метлом чисти вулкан. РУЖА почиње да кашље.
ПРИНЦ: Извините. Али, пре него што одем, хтео сам да знам да ли је све у реду.
Вулкани су, истина, већ одавно угашени, али никад се не зна. Чисти други вулкан.
РУЖА тихо: Ви хоћете да одете?
ПРИНЦ: Да, то је неопходно.
Оставља метлу и долази са чајником. Залива је и хоће да је заклони.
МАЛИ ПРИНЦ плаче му се: Збогом. (РУЖА не одговара.)
МАЛИ ПРИНЦ: Збогом.
РУЖА кашље: Била сам глупа. Молим те, опрости.
МАЛИ ПРИНЦ стоји, сав пометен, са заклоном у руци. Не схвата ту благу нежност.
РУЖА: Наравно, ја те волим. Моја је грешка што о томе ниси ништа знао. То нема
никаквог значаја. Али и ти си био глуп као и ја. Покушај да будеш срећан... Остави тај заклон. Не желим га више.
РУЖА: Не одуговлачи толико, то је несносно. Решио си да одеш. Иди.
ПРИНЦ хвата једну звезду и одлеће са њом. РУЖА гледа за принцем, а сузе јој се котрљају.
РУЖА тихо: Ништа ниси схватио.

ИИ ДЕО: ПОТРАГА ЗА ПРИЈАТЕЉЕМ

Догађај: Стицање искуства / Формирање критеријума
ПИЛОТ: И тако је Мали принц кренуо на пут. Решио је да пронађе занимање за себе и употпуни своје знање. Био је сигуран да се никада неће вратити.
Налазио се у подручју астероида 325, 326, 327, 328, 329 и 330. Почео је дакле путовање обиласком својих суседа.

Сцена 8

Астероиди / ЕГО ПРОЈЕКТИ

Его пројекат 1 ВЛАДАР

ВЛАДАР: Ах! Ево једног грађанина! Живео! Живео!
МАЛИ ПРИНЦ зева: Извините. Дуго сам путовао и нисам спавао... Могу ли да седнем?
ВЛАДАР: Наравно.
МАЛИ ПРИНЦ: Ко сте ви?
ВЛАДАР: И ам а пресидент.
МАЛИ ПРИНЦ: Над ким ви владате?
ВЛАДАР: Над свим.
МАЛИ ПРИНЦ: Над свим?
ВЛАДАР уздржаним покретом покаже на своју планету, на друге планете и звезде.
ВЛАДАР: Над свим.
МАЛИ ПРИНЦ: И звезде вас слушају?
ВЛАДАР: Природно.
МАЛИ ПРИНЦ: Нешто бих Вас замолио... Хтео бих да видим залазак сунца... Молим Вас. Наредите сунцу да задје.
ВЛАДАР: Свакако. Имаш моју реч.
МАЛИ ПРИНЦ: А када ће то бити?
ВЛАДАР: Биће, биће.
МАЛИ ПРИНЦ: Али када?
ВЛАДАР: Чим се за то стекну услови.
МАЛИ ПРИНЦ: Али када?
ВЛАДАР: Вечерас. Вечерас сигурно.
МАЛИ ПРИНЦ: Збогом.
ВЛАДАР: Стани! Немој да идеш! Слушај... поставићу те за министра!
МАЛИ ПРИНЦ: Министра чега?
ВЛАДАР: Чега хоћеш? Хоћеш правде? Дај руку!
МАЛИ ПРИНЦ: Али немам коме да судим!
ВЛАДАР: Онда ћеш судити себи. То је најтеже. Дај руку!
МАЛИ ПРИНЦ: Себи могу судити где било.
ВЛАДАР: Добро, ево руке!
МАЛИ ПРИНЦ: Није потребно да живим овде. Збогом.
ВЛАДАР ништа не одговара, МАЛИ ПРИНЦ оклева неколико тренутака, а затим уздахне и крене.
ВЛАДАР: Именујем те за амбасадора! Јеси ли чуо...?

Его пројекат 2 ЗВЕЗДА

ЗВЕЗДА: Ах, ох! Ево га један мој фан.
МАЛИ ПРИНЦ: Добар дан. Имате лепу одећу.
ЗВЕЗДА: Класика. Цена - лудило, али мора се. Ја сам звезда.
МАЛИ ПРИНЦ: Збиља?
ЗВЕЗДА: Добро, добро... Сними!
МАЛИ ПРИНЦ тапше рукама. ЗВЕЗДА отпоздравља.
ЗВЕЗДА: Да ли ми се заиста много дивиш?
МАЛИ ПРИНЦ: Шта значи дивити се?
ЗВЕЗДА: То значи перманентно скапирати да сам ја најшармантнији, најсексипилнији, најлитерарнији, најкомпатибилнији, најинтелектуалнији, наједукативнији, и наравно најфотогеничнији човек на овој планети.
МАЛИ ПРИНЦ: Али ти си сам на својој планети.
ЗВЕЗДА: Бежи тамо, немој да се гураш!

Его пројекат 3 ПИЈАНАЦ

ПИЈАНИЦА ћутљив. Пије жестоко пиће марке ’Звезда’.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта ти ту радиш?
ПИЈАНИЦА туробно: Пијем.
МАЛИ ПРИНЦ: Зашто пијеш?
ПИЈАНИЦА: Да заборавим.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта да заборавиш? Шта да заборавиш?
ПИЈАНИЦА обарајући главу: Да заборавим како се стидим.
МАЛИ ПРИНЦ: Чега како се стидиш? Чега како се стидиш?
ПИЈАНИЦА: Како се стидим што пијем.

Его пројекат 4 БИЗНИСМЕН

БИЗНИСМЕН броји: ... Пет стотина један милион...
МАЛИ ПРИНЦ: Пет стотина милиона чега...? .
БИЗНИСМЕН: ... Пет стотина један милион...
МАЛИ ПРИНЦ: Пет стотина један милион – чега?
БИЗНИСМЕН: Правиш страшну буку и ја ћу погрешити у сабирању. Ја сам озбиљан човек! Ја
болујем од затвора. Недовољно се крећем. Немам времена да се шеткам около. Хронично сам уморан! Имам толико посла... (Шмркне коку) Рекао сам дакле: пет стотина један милион... шест стотина двадесет и две хиљаде...
МАЛИ ПРИНЦ: Милион чега? Милион чега?
БИЗНИСМЕН: Зашто те то занима? Ко те је послао?
МАЛИ ПРИНЦ: Нико ме није послао...
БИЗНИСМЕН: Слободно пренеси да нису на продају. Оне су моје.
МАЛИ ПРИНЦ: Звезде су твоје?
БИЗНИСМЕН: Имаш нешто против?
МАЛИ ПРИНЦ: Не, само ја сам већ упознао некога ко тврди да су звезде његове...
БИЗНИСМЕН: Ко је тај човек? Говори! Ко је тај човек?
МАЛИ ПРИНЦ: Један владар...
БИЗНИСМЕН: Ах (с олакшањем)! Их (подсмешљиво)! Владара, можеш мислити. Владари, дечко,
немају својину. Они само владају над нечим. Капиши? А то није исто.
МАЛИ ПРИНЦ: Како владари могу бити нечија својина?
БИЗНИСМЕН одмахне руком.
МАЛИ ПРИНЦ: Како звезде могу бити нечија својина?
БИЗНИСМЕН: Па чије су оне?
МАЛИ ПРИНЦ: Не знам. Ничије.
БИЗНИСМЕН: Онда су моје.
МАЛИ ПРИНЦ: Како?

БИЗНИСМЕН: Тако - што сам се ја први сетио. Кад теби нешто првом буде пало на памет, ти
своју мисао патентирај, и она ће бити твоја. А ја сам присвојио звезде, зато што никада ником пре мене није пало на памет да их присвоји.
МАЛИ ПРИНЦ: И шта радиш са пет стотина милиона звезда?
БИЗНИСМЕН: Пет стотина једним милионом... Ја сам озбиљан и прецизан човек.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта радиш с тим звездама?
БИЗНИСМЕН: Шта радим с њима?
МАЛИ ПРИНЦ: Да.
БИЗНИСМЕН: Шта те заболе.

Его пројекат 5 РАДНИК

МАЛИ ПРИНЦ: Добар дан.
РАДНИК: Добро вече.
МАЛИ ПРИНЦ: Зашто си угасио звезде?
РАДНИК: Тако је наређено.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта је наређено?
РАДНИК: Да угасим звезде.
МАЛИ ПРИНЦ: Не разумем.
РАДНИК: Нема шта да се разуме. Наредба је наредба! Добар дан.
МАЛИ ПРИНЦ: Зашто си их сад поново упалио?
РАДНИК: Тако је наређено. Страшан је то занат. Некад је имао смисла. Ујутру сам гасио, увече палио. Остали део дана сам могао да се одмарам, а остали део ноћи да спавам... Добро вече.
МАЛИ ПРИНЦ: А од тог времена наредба се није променила?
РАДНИК: Није. У томе и јесте трагедија. Планета се из године у годину све брже окреће, а наредба
се не мења. Па сада, кад се окреће једанпут у минути, немам ни секунде одмора. Добар дан.
МАЛИ ПРИНЦ: То је смешно! Дани код тебе трају један минут.
РАДНИК љутито: То није нимало смешно! Прошла је читава седмица од кад ти и ја разговарамо.
МАЛИ ПРИНЦ: Читава седмица?
РАДНИК: Да. Седам минута - седам дана. Добро вече.
МАЛИ ПРИНЦ: Знаш... човек може у исто време и да се држи наредбе и да буде лењ. Знам начин да се одмориш кад год хоћеш.
РАДНИК: Хоћу одмах.
МАЛИ ПРИНЦ: Твоја планета је тако мала да је можеш обићи у три корака. Имаш само да идеш сасвим лагано, па да увек будеш на сунцу. Кад будеш хтео да се одмориш, ти корачај... И дан ће ти трајати колико будеш желео.
РАДНИК: Џаба му. То не помаже. Од свега у животу, највише волим спавање.
МАЛИ ПРИНЦ: Штета!
РАДНИК гаси светло:
Штета! Добар дан!

Его пројекат 6 ГЕОГРАФ

ГЕОГРАФ дрема: Гле! Ево једног истраживача! Одакле долазиш?
МАЛИ ПРИНЦ мало задуван: Извините, мало сам уморан. Толико сам путовао! (Осврне се око себе) Али овако величанствену планету још нисам видео! Ко сте ви?
ГЕОГРАФ: Ја сам географ.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта је то географ?
ГЕОГРАФ: То је научник који зна где се налазе океани, мора, реке, градови, планине, пустиње...
МАЛИ ПРИНЦ одушевљен: Зато је Ваша планета толико лепа! Има ли на њој океана?
ГЕОГРАФ: То не могу да знам.
МАЛИ ПРИНЦ разочаран: А планина?
ГЕОГРАФ: Не могу ни то да знам.
МАЛИ ПРИНЦ: А градова, река и пустиња?
ГЕОГРАФ: Ни то не могу да знам.
МАЛИ ПРИНЦ: Али ви сте географ!
ГЕОГРАФ: Неће ваљда географ да иде да броји градове, реке, планине, океане и пустиње.
Географ је сувише важна личност да би тумарао. Географ се ослања на истраживаче. Он прима истраживаче у својој радној соби, испитује их и бележи њихове успомене. Ево, на пример ти. Ти долазиш из далека. Ти си истраживач. Опиши ми твоју планету!
МАЛИ ПРИНЦ: Ох! Код мене није нарочито занимљиво, све је тако мало. Имам два вулкана. Они су угашени. Али никад се не зна.
ГЕОГРАФ: И шта још?
МАЛИ ПРИНЦ: Ништа више!
ГЕОГРАФ: Ништа више?
МАЛИ ПРИНЦ: Имам и једну ружу.
ГЕОГРАФ: Не бележимо цвеће.

Сцена 9 ЗЕМЉА

Земља 1 / МАЛА ПЛАНЕТА - монолог
МАЛИ ПРИНЦ: Зашто? То је јако леп цвет!
ГЕОГРАФ: Зато што је цвеће пролазно.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта то значи »пролазно«?
ГЕОГРАФ: То значи »оно што ће убрзо нестати«.
МАЛИ ПРИНЦ: Моја ружа ће ускоро нестати?
ГЕОГРАФ: Наравно.
МАЛИ ПРИНЦ: Моја ружа је пролазна, и има само четири трна да се брани од света. И ја сам је оставио сасвим саму код куће. (Врло забринуто) Куда сада да одем?
ГЕОГРАФ: Иди на планету Земљу. Она је на добром гласу...
ПИЛОТ: Земља није ма каква планета! Рачуна се да на њој има пет стотина краљева, пет хиљада председника, и још петнаестак хиљада мањих владара; затим пет стотина хиљада географа, пет милиона пословних људи, педесет милиона пијаница, пет стотина и педесет милиона уображених људи, то јест око 5 милијарди одраслих особа.
Али људи уствари заузимају врло мало места на Земљи. Кад би се те милијарде становника који насељавају Земљу мало стисле, човечанство би се лако могло сместити на омање острвце.
Одрасли вам, наравно, неће веровати. Они замишљају да заузимају много места. Сматрају себе важним као баобаби.
Не губите време са њима. Имајте поверења у мене.

Земља 2 / ЧУДАН ПРИЈАТЕЉ - Сусрет Малог принца и Змије

МАЛИ ПРИНЦ: Добро вече.
ЗМИЈА / Зло: Добро вече.
МАЛИ ПРИНЦ: На коју сам планету пао?
ЗМИЈА / Правда: На Земљу.
ЗМИЈА / Добро: У Африку.
МАЛИ ПРИНЦ: Зар на Земљи нема никога?
ЗМИЈА / Зло: Ово је пустиња.
ЗМИЈА / Добро: У пустињама нема никога.
ЗМИЈА / Правда: Земља је велика.
МАЛИ ПРИНЦ седне близу Змије, гледа у небо: Питам се да ли су звезде осветљене да би једнога дана свако могао наћи своју. Погледај моју планету. Како је далеко!
ЗМИЈА / Добро: Лепа је.
ЗМИЈА / Зло: Зашто си дошао овамо?
МАЛИ ПРИНЦ: Имао сам тешкоћа са једном ружом.
ЗМИЈЕ / СВЕ: О!
Обоје заћуташе.
МАЛИ ПРИНЦ: Где су људи? Човек се осећа мало усамљен у пустињи.
ЗМИЈА / Зло: Човек се осећа најусамљеније међу људима.
МАЛИ ПРИНЦ посматра дуго змију: Чудна си ти животиња. Танка као прст.
ЗМИЈА / Зло: Али сам моћнија од краљевског прста.
ЗМИЈА / Правда: Онај кога ја додирнем враћа се земљи из које је дошао.
ЗМИЈА / Добро: Али он је чист и долази са једне звезде. Жао ми га је...
ЗМИЈА / Зло: ... тако слабог...
ЗМИЈА / Правда: ... на овој стеновитој земљи.
ЗМИЈА / Добро: Могу ти помоћи једног дана ако будеш много жалио за својом планетом. Могу ...
ПРИНЦ: Ох! Разумео сам врло добро.
И обоје заћуташе.

Сцена 10

Земља / ПОТРАГА ЗА ЉУДИМА / МАС РЕАКЦИЈЕ
РЕКЛАМЕ / СТРИПТИЗ / ШОУ МЕГА РУЖЕ
Купујеш ми фине мирисе и свилу Возиш ме у свом аутомобилу.
Водиш ме у фенси ресторане Мексичке и талијанске хране.
Уснама нежним милујеш ми лице Тихо шапћеш моја краљице.
Краљица краљица краљица сам цвећа Краљица сиротица тужна моја срећа
Поклањаш ми бунде, огрлице дивне Прстење и дијамантске гривне.
Око куће твоје врт се цветни пружа у њем седим ко најлепша ружа.
Ко краљица живим поред твог базена А желим да будем само жена.
Твоја љубав моја злосрећа Твоја срећа моја несрећа
Док се с тобом на вечере спремам уста имам а језика немам.
Моје срце јадно у тишини вене јер ти волиш ружу а не мене.
Краљица краљица краљица сам цвећа Краљица сиротица тужна моја срећа
Твоја љубав моја злосрећа Твоја срећа моја несрећа

САВРЕМЕНИ ЧОВЕК:
Жао ми је моје генерације која је изгубила сваку људску супстанцу. Генерације која је живот упознала кроз клубове, рачунање, брзину – као форму духовног живота који је примерен крду, кроз радње лишене сваке боје.
У овој епохи, човек је изгубио свој смисао. Сви потреси нашег доба долазе из само два узрока: слепе улице у коју води наш економски систем и духовног очајања.
Не може се живети од технике, фрижидера, политике, биланса и укрштених речи. Не може се живети без поезије, без боје, без љубави. Милијарде људи чују још само слике, разумеју само слике, сами постају слике.
Могу да видим како се пале светла иза прозора безличних грађевина. Чујем како се ово мноштво људи препушта звуцима радио и телевизијских апарата.
Ово резигнирано препуштање догађајима могло би се погрешно протумачити као пожртвованост или морална величина. То би била велика заблуда. Емоционалне везе, које данашњег човека повезују са духом и стварима, имају тако малу тежину, да човек њихово одсуство и не осећа.
Фрижидери су заменљиви. Кућа такође. И жена. И религија. И партија. Неверство је јединствено.
САВРЕМЕНА ЖЕНА:
Лес темпс онт цхангé.
Л’хомме ест девену енфин либре.
Маис је хаис цетте éпоqуе. Је хаис л’хомме д’аујоурд’хуи.
Је ле детесте. Је воус детесте. Је ме детесте.
МАЛИ ПРИНЦ легне на траву и горко заплаче.

Сцена 11 / ПРИЈАТЕЉСТВО

ЛИСИЦА / Разум: Добар дан.
ЛИСИЦА / Воља: Зашто плачеш?
МАЛИ ПРИНЦ: Веровао сам да сам богат јер имам јединствени цвет, а у ствари имам само
обичну ружу. Њу и два вулкана који су можда заувек угашени.
Ја уствари нисам никакав принц...
ЛИСИЦА / Разум: Ох... Није све онако како изгледа.
ЛИСИЦА / Страх: Немој плакати.
МАЛИ ПРИНЦ: Врло си љубазна. Ко си ти?
ЛИСИЦА / Воља: Ја сам лисица.
МАЛИ ПРИНЦ: Ходи да се играмо. Тако сам тужан.
ЛИСИЦА / Страх: Не могу да се играм.
ЛИСИЦА / Разум: Нисам припитомљена.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта значи то «припитомити»?
ЛИСИЦА / Страх: Ја сам лисица и људи ме лове.
ЛИСИЦА / Разум: То је јако непријатно.
ЛИСИЦА / Воља: Али они гаје и кокоши.
ЛИСИЦА / Разум: То је јако занимљиво.
ЛИСИЦА / Воља: Тражиш кокошке?
МАЛИ ПРИНЦ: Не, тражим пријатеље. Шта значи «припитомити»?
ЛИСИЦА / Страх: То се давно заборавило.
ЛИСИЦА / Воља: То значи створити везе.
МАЛИ ПРИНЦ: Створити везе?
ЛИСИЦА / Разум: Ти си за мене само дечак сличан стотинама хиљада других дечака.
ЛИСИЦА / Страх: И ниси ми потребан.
ЛИСИЦА / Воља: А ни ја теби нисам потребна.
ЛИСИЦА / Разум: Али, ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом.
ЛИСИЦА / Страх: Ти ћеш за мене бити једини на свету.
ЛИСИЦА / Воља: Ја ћу за тебе бити једина на свету.
МАЛИ ПРИНЦ: Почињем да схватам. Постоји једна ружа... мислим да ме је припитомила.
ЛИСИЦА / Разум: То је могуће.
ЛИСИЦА / Воља: Чега све нема на Земљи!
МАЛИ ПРИНЦ: То није на Земљи. То је на некој другој планети.
ЛИСИЦА / Страх: Има ли ловаца на тој планети?
МАЛИ ПРИНЦ: Не.
ЛИСИЦА / Разум: Не?... Па то је занимљиво!
ЛИСИЦА / Воља: А кокоши?
МАЛИ ПРИНЦ: Не.
ЛИСИЦА / Разум: Хммм... Ништа није савршено.
МАЛИ ПРИНЦ: Схватам.
ЛИСИЦА / Воља: Ја ловим кокоши...
ЛИСИЦА / Страх: ... људи лове мене.
ЛИСИЦА / Разум: Све кокоши су сличне и сви људи су слични.
ЛИСИЦА / Страх: Ако ме ти припитомиш...
ЛИСИЦА / Воља: ... мој живот ће бити обасјан сунцем.
ЛИСИЦА / Разум: Упознаћу бат корака...
ЛИСИЦА / Воља: ... другачији од осталих.
ЛИСИЦА / Страх: Људски кораци ме терају под земљу.
ЛИСИЦА / Разум: Твоји ће ме...
ЛИСИЦА / Воља: као музика...
ЛИСИЦА / Страх: позивати да изадјем из рупе.
ЛИСИЦА / Воља: Биће дивно када ме припитомиш!
ЛИСИЦА / Страх: Видиш ли оно поље пуно жита?
ЛИСИЦА / Разум: За мене жито не представља ништа.
ЛИСИЦА / Воља: Али ти имаш косу боје злата.
ЛИСИЦА / Страх: Жито, које је позлаћено...
ЛИСИЦА / Воља: ... подсећаће ме на тебе.
МАЛИ ПРИНЦ: Врло радо ћу те припитомити, али немам много времена. Треба да пронадјем
пријатеље и да се упознам са многим стварима.
ЛИСИЦА / Разум: Човек познаје ...
ЛИСИЦА / Страх: ... познаје само оне ствари...
ЛИСИЦА / Воља: ... само оне ствари које припитоми.
ЛИСИЦА / Разум: Ако...
ЛИСИЦА / Воља: Ако хоћеш...
ЛИСИЦА / Страх: Ако хоћеш пријатеља...
ЛИСИЦА / Разум: ... припитоми ме.
ЛИСИЦА / Воља: ... припитоми ме.
ЛИСИЦА / Страх: ... припитоми ме.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта треба да радим?
ЛИСИЦА / Разум: Треба да будеш веома стрпљив.
ЛИСИЦА / Воља: Најпре седи...
ЛИСИЦА / Страх: ... даље од мене, тамо.
ЛИСИЦА / Разум: Гледаћу те...
ЛИСИЦА / Страх: ... крајичком ока...
ЛИСИЦА / Воља: ... а ти нећеш ништа говорити.
ЛИСИЦА / Разум: Говор је извор неспоразума.
ЛИСИЦА / Воља: Али, сваког дана...
ЛИСИЦА / Страх: ... сешћеш мало ближе.
ЛИСИЦА / Разум: Долазићеш сваког дана у исто време.
ЛИСИЦА / Страх: Ако долазиш у четири сата поподне...
ЛИСИЦА / Воља: ... ја ћу бити срећна већ од три сата.
ЛИСИЦА / Страх: Што време буде више одмицало...
ЛИСИЦА / Воља: ... ја ћу бити све срећнија.
ЛИСИЦА / Разум: У четири сата...
ЛИСИЦА / Воља: ... бићу узбудјена...
ЛИСИЦА / Страх: ... и узнемирена...
ЛИСИЦА / Воља: ... и упознаћу цену среће.
ЛИСИЦА / Разум: Али ако будеш долазио кад ти падне на памет...
ЛИСИЦА / Страх: ... никада нећу знати...
ЛИСИЦА / Воља: ... за који час да спремим своје срце...
ЛИСИЦА / Разум: Потребни су читави обреди за то.
МАЛИ ПРИНЦ: Шта је то обред?
ЛИСИЦА / Страх: И то се заборавило.
ЛИСИЦА / Разум: То је оно што чини да се један дан разликује од другог...
ЛИСИЦА / Воља: ... један час од других часова.
ЛИСИЦА / Разум: То је оно...
ЛИСИЦА / Воља: То је оно што чини...
ЛИСИЦА / Страх: То је оно што чини да је твоја ружа...
ЛИСИЦА / Воља: ... јединствена...
ЛИСИЦА / Разум: ... на свету.
ЛИСИЦА / Воља: Време које си уложио око своје руже...
ЛИСИЦА / Разум: ... чини ту ружу тако драгоценом.
ЛИСИЦА / Страх: Људи су заборавили ту истину.
ЛИСИЦА / Разум: Али ти не треба да заборавиш.
ЛИСИЦА / Страх: Ти си...
ЛИСИЦА / Воља: Ти си заувек...
ЛИСИЦА / Разум: Ти си заувек одговоран...
ЛИСИЦА / Воља: ... за оно...
ЛИСИЦА / Страх: ... што си припитомио.
ЛИСИЦА / Разум: Ти си одговоран за своју ружу.
МАЛИ ПРИНЦ: Ја сам одговоран за моју Ружу.
ЛИСИЦА / Страх: Треба да се вратиш на своју планету.
ЛИСИЦА / Разум: Време је да кренеш.
ЛИСИЦА / Воља: Ох!
МАЛИ ПРИНЦ: Ти плачеш?
ЛИСИЦА / Разум: Наравно.
МАЛИ ПРИНЦ: Али хтела си да те припитомим!
ЛИСИЦА / Страх: Наравно.
МАЛИ ПРИНЦ: Значи, тиме ништа не добијаш!
ЛИСИЦА / Разум: Добијам...
ЛИСИЦА / Страх: ... због боје жита.
ЛИСИЦА / све: Збогом!

ИИИ ДЕО: ПОВРАТАК Стицање зрелости

Сцена 12

Тхис ис тхе енд...
ПРИНЦ: Није требало да слушам моју ружу. Не треба никад слушати руже. Треба их мирисатиих. Моја је обавила мирисом планету, али ја нисам знао у томе да уживам. Она прича о канџама која ме је толико раздражила, требало је да ме гане...
ПИЛОТ: А ја не могу да поправим свој авион, и немам више ни капи воде.
ПРИНЦ: Нисам тада уопште ништа схватио! Требало је да погодим њена осећања која су се крила иза ситних лукавости. Нисам смео да побегнем! Али, био сам исувише млад да бих умео да волим. Моја пријатељица лија...
ПИЛОТ: Малиша, то више није битно!
ПРИНЦ: Како није битно?
ПИЛОТ: Тако, што ћу умрети од жедји...
ПРИНЦ тихо: Добро је што човек има пријатеља, чак и кад треба да умре. Ја сам врло задовољан што сам имао лисицу за пријатеља...
ПИЛОТ плаче: Бесмислено је... Све је бесмислено...
ПРИНЦ устаје: Треба да одржиш своје обећање.
ПИЛОТ: Какво обећање?
ПРИНЦ: Знаш и сам... брњицу за моју овцу... Ја сам одговоран за онај цвет!
ПИЛОТ: Ти имаш неке намере за које ја не знам...
ПРИНЦ: Знаш... Мој пад на Земљу... Сутра ће бити годину дана... Поћути мало.
Пао сам ту сасвим близу... Поцрвени.
ПИЛОТ: Значи није случајно што си се оног јутра кад сам те срео, пре осам дана, шетао тако,
сасвим сам, хиљадама миља далеко од свих насеља. Враћао си се на место где си пао?
Мали принц још више поцрвени.
ПИЛОТ: Можда због годишњице?
Мали принц поново поцрвени.
ПРИНЦ: Ти треба да радиш. Треба да се вратиш својој машини.
МАЛИ ПРИНЦ седне. ПИЛОТ седне поред њега. Црта брњицу.
ПРИНЦ: Пустиња је лепа... Човек седне на неку пешчану дину. Не види ништа. Не чује ништа. Па ипак нешто светлуца у тишини...
ПИЛОТ и ПРИНЦ праве авионе од папира.
ПРИНЦ: Оно што краси пустињу, то је што се у њој негде скрива бунар... Звезде су лепе због једног цвета кога човек не види... Оно што чини лепоту невидљиво је! Очи су слепе. Треба тражити срцем.
Не вреди...
МАЛИ ПРИНЦ заспи.
ПИЛОТ: Чинило ми се да држим неко крхко благо. Изгледало ми је чак да на Земљи нема ничег крхкијег.
Говорио сам у себи: »Оно што је најдирљивије код овог малог уснулог принца, то је његова верност једном цвету, то је слика једне руже која зрачи у њему као пламен лампе, чак и када спава...« И чинио ми се још крхкији.
Треба добро чувати лампе: најмањи ветрић може их угасити...
Кад је свануло наставио сам да поправљам авион. Песак у зору има боју меда. Био сам срећан због те боје меда. Зашто је морала да се умеша туга...

Сцена 14

Уговор са Смрћу
МАЛИ ПРИНЦ се тргне.
ЗМИЈА / Правда: Данас је годину дана како си пао на Земљу.
ПРИНЦ: Знам.
ЗМИЈА / Зло: Ноћас ће твоја планета бити тачно изнад нас.
ПРИНЦ: Знам.
ЗМИЈА / Добро: Тачно у овај дан, али не на овом месту.
ПРИНЦ ћути.
ЗМИЈА / Правда: Видећеш где у песку почиње мој траг.
ЗМИЈА / Зло: Чекаћу те.
ПРИНЦ оклева: Имаш ли добар отров?
ЗМИЈА / Зло сикће и устремљује се према Малом принцу.
ПРИНЦ: Јеси ли... јеси ли сигурна да се нећу дуго мучити?
ЗМИЈА / Добро: Моћнија сам од краљевог прста.
ПИЛОТ се приближава.
ПРИНЦ: Доћи ћу. А сад одлази! Иди! Одлази!
ПИЛОТ нанишани пиштољем и опали.
ЗМИЈА пада у песак као изворски млаз који пресахњује, и уз лак метални звук шмугне у пустињу.
ПИЛОТ дотрчи тачно у часу да прихвати у наручје малишана, бледог као смрт.

Сцена 15

Опроштај
ПИЛОТ: Шта то треба да значи!
ПРИНЦ: Радујем се што си пронашао квар у твојој машини.
ПИЛОТ: Откуд знаш!
ПРИНЦ: Сад можеш да се вратиш кући...
И ја се данас враћам кући...
То је много даље... много теже...
Тужно се осмехне.
Имам твоју овцу. И имам кутију за овцу. И брњицу...
ПИЛОТ: Само си се уплашио...
ПРИНЦ тихо се насмеје: Још више ћу се плашити вечерас...
ПИЛОТ: Малиша, та прича о змији и о састанку и о звезди, то је само ружан сан, зар не?
ПРИНЦ: Ове ноћи моја звезда ће се налазити тачно изнад оног места где сам пао прошле
године...
ПИЛОТ: Нећу те пустити!
ПРИНЦ: Исувише је мала да бих ти показао где се налази. И боље је тако.
ПИЛОТ: Нећу те пустити!
ПРИНЦ: Моја звезда биће за тебе једна од звезда. Волећеш дакле да гледаш све звезде...
ПИЛОТ: Не могу да те пустим!
ПРИНЦ: Поклонићу ти нешто...
Насмеје се.
ПИЛОТ: Мали мој, како волим твој смех!
ПРИНЦ: Управо то ће бити мој поклон...
ПИЛОТ: Не разумем...
ПРИНЦ: Ти ћеш имати звезде какве нико нема...
ПИЛОТ: Шта хоћеш да кажеш?
ПРИНЦ: Кад будеш гледао небо, ноћу, пошто ћу ја бити на једној од њих, то ће за тебе бити
као да се све звезде смеју.
А када се утешиш - човек се увек утеши - пожелећеш да се смејеш са мном. Твоји пријатељи ће мислити да си луд. Ала сам ти подвалио...
Уозбиљи се.
Ноћас... знаш... немој доћи.
ПИЛОТ: Нећу се одвајати од тебе.
ПРИНЦ: Изгледаће као да сам болестан... Немој доћи да то гледаш, нема смисла...
ПИЛОТ: Нећу се одвајати од тебе.
ПРИНЦ забринут: Кажем ти то... и због змије. Не треба да те уједе... Змије су зле. Могу да уједу из задовољства...
ПИЛОТ: Нећу се одвајати од тебе.

Сцена 16

Растанак
ПИЛОТ: Волео бих да сам ову причу почео као бајку. Волео бих да сам казао:
»Био једном један мали принц који је живео на некој планети једва нешто већој од њега самог, и коме је био потребан пријатељ...«
За оне који схватају живот, то би изгледало далеко истинитије.
Јер ствари никад нису онакве какве изгледају. Треба гледати срцем. Суштина се очима не да сагледати.
Те ноћи нисам приметио кад је пошао. Побегао је нечујно. Изненада сам се сетио:
ПИЛОТ: Брњица! Ниси понео брњицу!
ПРИНЦ застане: Ту си... Грешиш. Биће ти тешко.
Схваташ. Моја ружа... ја сам за њу одговоран! А она је тако слаба! Она је тако безазлена! Она има само четири ништавна трна да је бране од света...
Ето... То је све...
МАЛИ ПРИНЦ још мало оклева, затим устане. Коракне. Улазе ЗМИЈА и ЗВЕЗДЕ.
ПИЛОТ: Блесну муња боје месеца крај његове ноге. Он остаде тренутак непомичан.
Није викнуо. Пао је полако као што пада дрво. Није се ништа чуло - због песка.

Сцена 17

Одраслост
ПИЛОТ: Прошло је шест година... Још никада нисам причао ову причу.
Када су ме другови поново видели, били су срећни што ме виде жива. Био сам тужан, али сам им рекао: »То је од умора...«
Сада сам се мало утешио. Не сасвим. Знам да се он вратио на своју планету, јер у зору нисам пронашао његово тело.
Још увек се са толико туге сећам мога пријатеља. То што сам овде покушао да га опишем, то је зато да га не бих заборавио.
Жалосно је заборавити пријатеља. Немају сви пријатеља. И ја могу постати као одрасли који се занимају само за бројеве.
Зато ноћу да слушам звезде. И питам се:
Погледајте небо. Запитајте се:
Запитајте се.



Вођа пројекта Данијела Стојковић
Редитељ и драматург Сунчица Милосављевић




понедељак, 18. јул 2016.

Скаска и легенда-основне одлике

Скаска и легенда су сличне бајкама због фантастичних елемената који се у њима појављују.

Скаска на фантастичан начин прича о постанку небеских тела, природних појава, животиња, као и о постанку човека ("Зашто у људи није табан раван").

Мотиви који се појављују у скаски и легенди су претежно интернационални. 

У скаскама су имена и имена места често уопштена, док су у легендама конкретизована.

Скаске делима на:

-скаске о постанку небеских тела 

-скаске о постанку животиња 

-скаске о човеку (жени, постанку људи и њиховим ћудима)

Легенде делимо на:

-легенде о местима

-легенде о личностима

Легенде о личностима делимо на легенде о свецима(могу бити и књижевног порекла-житија) и легенде о јунацима.

недеља, 12. јун 2016.

Ухватите вилу! (направите бајковите свећњаке)




За израду ових свећњака, који могу красити учионицу док се читају бајке или позорницу, од материјала вам је потребно следеће:


Са тегле скините налепницу и добро је очистите и осушите. Одштампајте силуете вила по својој жељи, исеците и залепите са унутрашње стране тегле.




Почните да наносите ПВА лепак (у размери 1:3, 1 шољица воде, три шољице лепка) са спољашње стране тегле, део по део, а преко лепка поставите креп папир. Преко креп папира пређите још једним слојем лепка. Изгледаће овако, али како се лепак буде сушио папир ће постајати прозирнији.



Око врха тегле залепите канап, украсите машнама, вештачким цветићима...



У теглу убаците лед свећице и свећњаци су спремни да уживате у њиховој лепоти. 
Сан летње ноћи!

уторак, 03. мај 2016.

Зашто у људи није раван табан-народна скаска



Kад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену. Кад већ земља протужи Богу, да оће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола. Кад сиђе свети Аранђел на земљу, а он се удружи с ђаволским царем; али се ђаволски цар осјети, шта он оће, па се добро узме у памет. Одајући тако по земљи њи двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се мало прокупају; онда рече свети Аранђел: "Де да ронимо, да гледамо који може дубље." А ђаво му одговори: "Ајде де." Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му св. Аранђел међу тим не однесе сунце. У том му падне на ум, те пљуне на земљу, и од његове пљуванке постане сврака, да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима морскога пијеска. Како ђаво зарони, а св. Аранђел прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео; па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане крека. Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је; па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за св. Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св. Аранђел корачи једном ногом к Богу на небо, онда ђаво стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса. Кад св. Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: "Што ћу, Боже, овако грдан?" А Бог му рече: "Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину." И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас.