среда, 20. новембар 2013.

«SVETI SAVA I GOLUBICA» 


Na sceni nema nikoga, počinje tiho „Tamo daleko“... Pojačava se i kada posle nekoliko taktova narator izađe na postavljenu scenu, muzika se nastavlja tiho u pozadini)
NARATOR ČITA:
Na gornjoj polovini ovog našeg okruglog sveta, okružena velikim carevinama Istoka i Zapada, između dva velika mora, postoji jedna mala zemlja čije je ime Srbija.
Od davnina su se tu razni putevi i sudbine ukrštale: orijentalni karavani sa svilom i začinima, beli jedrenjaci natovareni južnim voćem i čajevima, prinčevi i princeze u potrazi za novim posedima i bogatim nevestama i mladoženjama.Oni sa Istoka govorili su za ovu zemlju da je na Zapadu, oni sa Zapada da je na Istoku. Najgore je bilo kada bi se po dva cara baš u toj zemlji sudarala. Car sa Istoka krene prema Zapadu, a car sa Zapada kene prema Istoku i ko god da je pobednikom postajao, hteo je Srbijom da vlada.Da bi se spasio, uplašeni srpski narod je stalno zidao bedeme i zidine. Ali, avaj – kakve god zaštite pravili, ljuti osvajači su rušili sve pred sobom.
(dva ili tri dečaka odevena kao razbojnici šutiraju zid od kutija na sceni, ruše ga... Onda dva dečaka odevena u srpske narodne nošnje, izlaze na scenu i slažu kutije, popravljaju taj zid-bedem)

(Narator nastavlja)

Ali iznenada, u Srbiji se jednoga dana pojavila Čudesna Ikona koja ume da čuva one koji je vole! Evo kako se to dogodilo...
(U tom trenutku deca se sklanjaju sa scene, ostaje pozadinska scenografija, crtež, na kojem je nacrtana gornja polovina našeg sveta sa obrisima države gde se predstava igra i Srbijom i to ostaje STALNA SCENOGRAFIJA do kraja predstave. Sklanja se i narator.)

II čin
(muzika je sasvim utišana. Tišina)

NARATOR:
Pre osamsto godina, Srbijom su vladali dobri kralj Stefan Nemanja i njegova žena, kraljica Ana. Imali su sinove Vukana i Stefana, ali su želeli još jedno dete. Dan i noć su se molili Bogu. I dobri Bog im je ispunio želju. Dobili su dečaka kome su dali ime Rastislav, da bi rastao slavno. Rastka su odmah svi zavoleli, jer je bio pametno i dobro dete.

(Izlazi dečak odeven kao princ, sa krunom od kartona i zlatnog kolačarskog papira, seda na panj, oko njega su igračke, ali zanemarene na gomili, i knjige. Jednu uzima, otvara je i čita je sa krila...)
NARATOR:
Rastko je kao i svi prinčevi živeo u dvorcu u kojem je jedna ogromna soba bila puna puncata najlepših igračaka. Imao je zvečku sa biserima, mač sa drškom ukrašenom dijamantima, klikere od prave slonovače... – sve najskupocenije igračke koje se mogu zamisliti. Ali umesto da se igra sa tim igračkama ili da se grudva i sanka... Rastko je stalno čitao knjige. Divio se mudrim i skromnim ljudima, onima koji su bogati znanjem, a ne zlatom. I tako je Rastko odlučio:

PROGOVARA DEČAK KOJI IGRA RASTKA. Diže glavu, ostaje da sedi, ali kaže:
- Moram da spasim svoju zemlju! Moram da saznam od čega se pravi neuništivi bedem. Bedem koji ću da izgradim oko moje Srbije i koji ni jedan zlonamernik više neće moći da preskoči.(Rastko opet spušta glavu i nastavlja da čita.)

U tom trenutku, na scenu ulazi dečak koji ima luk i strelu, neko pero na kapi, da liči na lovca, obučen u zeleno... Taj dečak se prišunjava i napinje luk i strelu na Golubicu.

MALI RASTKO ČUJE ŠUM I UZVIKNE: - Bog ti pomogao, lovče!

Na scenu istrčava devojčica obučena u belo, sa velikim belim krilima, ona je metafora Golubice, Andjela, svega dobrog... Sklanja Golubicu sa grane i ONA je nadalje personifikovana golubica, ona čučne ispod drveta (kao da je Golubica pobegla sa grane, devojčica skloni ptičicu koju ćemo zakačiti, tako da sve liči na metaforu, pretvaranje te ptice u anđela). Dečak - Lovac se ljutito okreće levo-desno da vidi ko mu je to oterao lovinu sa grane i tek tada spazi princa Rastka kako sedi ispod drveta okružen knjigama i

LOVAC KROTKO KAŽE: -Bog i vama pomogao Prinče, ali upravo ste oterali vašu
večeru sa grane.
RASTKO SE OSMEHUJE I KAŽE: - Neka, neka. Neka ostanem i malo gladan ako zbog moje večere moraš da ubijaš nevina božija stvorenja.

(Lovac nešto gunđa i odlazi sa scena, istrčava, a Rastko, nastavlja sa čitanjem. U
tom trenutku se čuje mili glasić):

DEVOJČICA GOLUBICA ČUČI IZA I KAŽE: - Hvala vam, prinče.

(Rastko zavrti glavom, ali ni ispred, ni iza, ni levo, ni desno, ne vidi nikoga.
Taman počne polako da spušta glavu da nastavi sa čitanjem, a Golubica mu se prišunja iza leđa skroz do desnog ramena.)

GOLUBICA, POMALO VRAGOLASTO: - De, de, priznajem, za ovo se vredi čudom čuditi. Al' da znaš, nisam ja naučila da govorim kao čovek, nego si ti poseban i mudar i razmeš ptičiji jezik. A zato što si me spasio od lovca, hoću da ti ispunim jednu želju. Hajde kaži, odmah će ti se ostvariti.
(Rastko je gleda, još uvek je sav u čudu, počne polako da ustaje, za njim ustaje i Golubica, Rastko se malo izmiče, ona mu priđe, on se opet malo izmakne, ona mu priđe, to može da se napravi i ljupko, duhovito, sa dva, tri sitna koraka levo, pa desno, gde ga Golubica vragolasto prati.)

NAJZAD RASTKO PROGOVORI: - Čime li sam ja zaslužio ovoliku čast i čaroliju...

GOLUBICA: - Čuda se dešavaju samo onome ko u čuda i veruje. Tvoje je da poželiš želju, a moje je da ti je ispunim.

RASTKO: - Ptico, hvala ti i hvala što ćeš mi ispuniti moju najveću želju. Kaži mi, molim te, od čega da izidam neuništivi bedem i da svoj narod sačuvam od zla i zlih napadača. Eto, samo mi tu tajnu kaži.

GOLUBICA: (pretužno) - Uh. Moraćeš prinče da promeniš želju. To je jedina želja koju ne umem da ispunim. Nego, hajde poželi zlato i reći ću ti gde da ga nađeš! Poželi najlepšu ženu na svetu i pokazaću ti dvorac u kojem živi! Pož...

(Ptica odjednom ućuti. Primetila je da Rastko plače. Rastko je stavio lice u šake i tresu mu se ramena. Počinje glasno da plače. Golubica lagano podiže krilo-ruku, prisloni je nežno Rastku na rame, pa tiho kaže) :

GOLUBICA: - Oprosti, molim te. Izvini ako sam te uvredila ovozemaljskim sitnicama. Tvoja je želja najveća. Najlepše. Na žalost, plemeniti prinče, ja stvarno ne znam odgovor na tvoje pitanje. Ali pokazaću ti put do Svete Gore. Tamo žive premudri mudraci koji će sigurno znati. Oni će ti otkriti tajnu neuništivog bedema.



III čin
(Počinje tiho muzika. Mogu braća Teofilovići ili sl. Kada Golubica počne da priča muzika se utišava)

GOLUBICA: - Sveta Gora je jedno tiho mesto gde od pamtiveka žive samo monasi. Oni svim svojim srcem i dušom veruju u Boga. Ni bogatstvo, ni slava nisu vredni njihovog divljenja. Jer su kratkotrajni. Kao i novac, i zlato. Ali zato najviše na svetu vole čoveka, vole čak i malenu pčelu, vole drveće, prirodu, ovo nebo...
(muzika se sasvim gasi)

RASTKO UZVIKUJE, NAKON ŠTO ZADIVLJENO GLEDA OKO SEBE:- Želim da postanem monah! Čim sazidam neuništivi bedem za moj narod, vratiću se ovde.

(Kad to kaže, Rastku neko dodaje monaški plašt. Rastko zbaci svoju zlatnu krunu i ogrće skromne monaške haljine. Takođe, Rastko uzima onaj dugački štap na sceni i do kraja predstave nosi taj štap sa sobom. Tiho počinje „Uskliknimo s ljubavlju...“, ali samo muzika, na tren se prva dva takta pojačavaju i sasvim gase. Tišina!)

RASTKO : - Odeća služi da sebe pokrijemo toplotom, a ne lažnom lepotom. Ali, da bih postao monah, nije dovoljno da preobučem samo svoje telo, već i dušu. Ne želim da se razlikujem od ovih predobrih ljudi.

(Na scenu se lagano ponovo ušeta NARATOR. Dok narator čita naredni deo, Sv. Sava i Golubica oponašaju to što on govori. Golubica Sv. Savi kao nešto sugeriše, došaptava..., a Sv. Sava deli siromasima zlato, leči bolesne...)

NARATOR: I tako Rastko zbaci sa sebe ne samo svoju zlatnu krunu, već i svoje zemaljsko, prinčevsko, ime – a na Svetoj Gori dobi novo, monaško ime: Sava. Obilazio je Sava mudrace po svetoj Gori, zapitkivao, osluškivao, mnogo toga naučio, bolesne lečio, srpski Hram Hilandar sazidao, sve svoje blago razdelio, ali i dalje niko nije znao da mu kaže tajnu neuništivog bedema.

(Golubica i Sava odjednom zastanu. Sava je umoran, sagao je galvu, tužan je.)

GOLUBICA:- Vidim, vidim koliko si nesrećan zbog toga što ne znaš kako da napraviš neuništivi bedem. Nego, znaš šta, uvek postoji nada. Zato ćemo potražiti Čudesnu Ikonu, pa ako ni ona ne bude znala odgovor na tvoju muku, onda stvarno ne znam ko bi je, pod ovom kapom nebeskom, mogao znati.

IV čin
NARATOR: I Sava i Ptica ponovo krenuše na put. Ovoga puta još dalje, čak do svetog grada Jerusalima. I najzad stigoše pred najveću kapiju koju je Sava ikada ugledao.

(Na scenu izlazi Starac (maskirano dete, napraviti mu ogrooooooooooooomnu bradu, da se vuče po zemlji) koji seda ispred kapije nacrtanog dvorca. U trenutku kada na scenu ponovo ulaze iscrpljeni Sv. Sava i Golubica, Starac skoči na noge lagane. Čak potrči prema njima, sve šireći ruke...)

STARAC: - Dobro mi došli! Vala sam te se, Savo, načekao! Evo me ovde gde dreždim više od četiri stotine godina! Ti si bio princ, a sad si monah, Sava? Je l' tako? Pa, dabogme. Tako mi rekoše oni što legende pričaju. Kažu, doći će ovde, baš na ovo mesto, jednom jedan carski sin i zvaće se Sava. Ako to bude stvarno on, i ako bude zaslužio, kada se bude poklonio pred Čudotvornom Ikonom, ona će mu dati znak i može je poneti sa sobom, u svoju zemlju. Znaš li, Savo, tajnu Čudotvorne Ikone?

RASTKO-SAVA, mucajući: - N-n-ne.

(Starac priđe sasvim blizu Savi. Rukom pokaže Golubici da se odmakne da ne bi čula ono što će mu reći)

STARAC, tišim glasom: - Čudesna Ikona čuva čistu dušu. A onaj narod koji Nju voli
i čuva postaje opasan neuništivim bedemom.

(Sava u tom trenutku klekne pred Starca i tako ostane par trenutaka. Onda ustane,
pa laganim pokretom onog štapa koji nosi sa sobom još od Svete Gore, on poziva Golubicu da se vrati pored njega. Tada neko dete pomera «sliku» dvorca i iza nje se pojavljuje reprodukcija Ikone Trojeručice. Sava prilazi polako, veoma polako pred najlepšu Sliku i kaže):

SAVA- RASTKO: - Ovo je najlepša slika koju je ljudski um ikad osmislio,
ljudska ruka oslikala, a ljudsko oko ugledalo.

STARAC (trčkara oko Save i Slike): - Hm, čudno, još uvek se ništa ne dešava... Hmmm... Ček, ček, zaboravio sam da mi moraš tačno na jedno pitanje odgovoriti... (Starac traži nešto po džepovima, pretura..) – Ha! Evo ga! (Starac vadi izgužvanu i izbledelu hartijicu, pa primakavši ceduljče gotovo do nosa, počne da čita) – Ti si bio Rastko, gospodar srpske zemlje. Onda si postao Sava, gospodar srpske crkve. Hajde mi kaži, ko je za narod važniji?

(Sava se skroz uozbilji, nasloni onaj svoj štap uz Sliku Ikone, stavi prst na čelo, misli..., a onda glasno i jasno odgovori. Dok on razmišlja, ponovo sesasvim tiho čuju taktovi „Uskliknimo s ljubavlju“):

SAVA-RASTKO: - Jesi li ikada, Starče, gledao orla kako leti? Jesi. Kako bi on leteo ako bi mu jedno krilo bilo jače od drugog? Leteo bi u krug, ili samo levo, ili samo desno. Ali napred nikako ne bi mogao. Samo je onaj narod srećan koji izbegne ovakve opasnosti, pa stekne i čuva uvek jednaka krila.

(U tom trenutku, baš kada Sava to kaže, neko treba neprimetno da gurne onaj štap što je Sava naslonio na Ikonu Trojeručicu i štap treba da padne. Kada štap padne staje muzika!Tada Starac uzvikne.)

STARAC:- Ovo je znak! Ovo je znak!

(Istog trenutka, nežni, ženski odrasli glas progovara, ne vidi se ko, nego publika stiče utisak da to govori Čudesna Ikona):

IKONA TROJERUČICA: - Kada si spasao Golubicu, pokazao si - Ljubav.
Kada si odbacio prinčevsku krunu i raskoš, pokazao si – Veru.
Sve vreme tražeći, pokazao si da ne gubiš – Nadu.
Vidiš, sreća za kojom vi ljudi tragate uvek čuči u vama samima.
Od Ljubavi, Vere i Nade, ako ih stalno u srcu nosite, grade se najčvršće zidine.
I dokle god vam je duša čista, moja moć biće neuništiva, a vaša će zemlja biti opasana Neuništivim bedemom. Hajde, ponesi me u tvoju zemlju, da sačuvam dušu tvom narodu.

NARATOR: Eto, tako je Čudesna Ikona stigla u Srbiju. Doneo ju je Sava,
da podigne Neuništivi bedem od ljubavi, vere i nade. A mi? Gde god da smo, treba da ga čuvamo. Kako? Pa isto... LJUBAVLJU, VEROM I NADOM.
Svi učesnici se uhvate za ruke, sa Trojeručicom (ikona) i Sv. Savom u sredini i počinju da pevaju ovoga puta glasno puštenu himnu Sv. Savi: „Uskliknimo s ljubavlju“. Peva i publika, glumci pokazuju da ustanu.

KRAJ


недеља, 10. новембар 2013.

E-алати у настави

Данашња интернет генерација која информације највише прима у виду визуелних доживљаја, "бомбардована" са свих страна разним порукама, у настави мора бити мотивисана садржајима који ће активирати наставу и градиво учинити занимљивијим.


Из тог разлога желела сам да уплатим семинар Наше школе, који се бави коришћењем е-алата у настави и унапредим своје знање у овом сегменту и у своју учионицу унесем нова наставна средства.

Бојажљиво сам прилазила сваком задатку, мислећи да ја то не могу, али сам убрзо увидела колико је уживање решавање задатака кроз игру. Семинар је дивно осмишљен, забаван и веома едукативан.

Први задатак је био прављење онлајн часописа, који сам урадила бавећи се темом рециклаже.

Завршну верзију можете погледати на овој адреси

 http://www.joomag.com/magazine/mag/0366618001382721883


Следећи задатак у чијој сам изради јако уживала, био је израда стрипа у настави. Као тему сам изабрала правопис, приказавши важност његове употребе на шаљив начин.Завршни рад изгледа овако:

Правопис


Један од задатака је и израда блога, али пошто већ два месеца уживам у осмишљавању и креирању овог блога, желела сам да ову страницу посветим управо оваквој врсти семинара и својим читаоцима дочарам колико, у мору семинара којима смо изложени, могу бити забавни и корисни у настави. И колико нам могу помоћи да будемо бољи наставници.

петак, 08. новембар 2013.

У ПОТРАЗИ ЗА СВЕТИМ САВОМ, Соња Ђорђевић
Јунаци:
Девојчица                                          
Дека                                                   Младић
Дечак                                                 Полицајац
Бака                                                   Девојчица 2
Марко Краљевић                    Девојчица 3
Вила                                                   Дечак 2
Пензионер                                         Дечак 3
Свети Сава

Улази девојчица и води деку за руку. По поду разбацане играчке. Узима лутку.

ДЕВОЈЧИЦА: Деко, деко, сетила сам се једне чаробне игре! Хајде да се играмо!
ДЕКА: Чега си се сетила, паметнице мала?
ДЕВОЈЧИЦА: Играћемо се принца и принцезе!
ДЕКА: Заиста!? Ма шта ми наприча! Да то није она прича кад лепи девојчурак мора да се сакрије у шуми јер хоће да је убије зла маћеха, па онда наиђе на патуљке који јој понуде склониште, па лепо с њима живи, а онда упозна принца који се шврћка сам по шуми.
ДЕВОЈЧИЦА(одушевљено): Јесте, јесте! И ти ћеш имати дворац, па ћеш онда да ме нађеш у шуми јер ме је успавала зла вештица, a o   нда ћемо да бежимо кроз шуму и ти ћеш да ме спасеш и одведеш у своје краљевство. (У једном даху изговара, а онда застане и лице јој постане забринуто.) Само ме мало брине то што ћемо да бежимо кроз шуму, деко! Знаш, у шуми се крије зли вук, звани Велики!
ДЕКА: Ништа за то, имаћемо ми чиме да се бранимо! Понећемо оружје!
ДЕВОЈЧИЦА: Понећемо GPS!

Д
ЕКА: Ја сам мислио да понесемо буздован! Можемо и буздован и GPS!
ДЕВОЈЧИЦА: Добро си се сетио, деко! (Чешка се по глави, као да размишља.) Још само да ми објасниш, шта ти је то тај буздован!
ДЕКА: Добро питање, мала моја, али то ће боље знати твоја учитељица! Мора да у твојим књигама негде сигурно има и буздована, и мачева и јунака пошто већ има свуда  GPS-ова!
 (Излазе са сцене. Појављује се Марко Краљевић и вила Равијојла.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Чујеш ли ти ово, верна друго моја?
ВИЛА: Чујем, чујем! Изгледа да ти је наоружање отишло у пензију!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А онај дека, светлост нашег усменог предања, ни реч да проговори, да објасни лепо оном женском чељадету…шта женско чељаде зна о наоружању… Лепо да објасни да кад светли буздован узмеш у руке, па њим чукнеш два-три пута о тинтару Црног Арапина, он ти се простре по ливади зеленој ко бела лала!  О томе шта он може великом злом вуку, нећемо ни да се расправљамо. Види се према моме калпаку и бунди.
ВИЛА: Побро, ево још неко долази. ‘Ајмо у страну, да чујемо шта они кажу!
 (Сакрију се с краја и посматрају.
Наилази дечак. Чита или игра игрице. Долази и бака, скоро се сударају.)
 БАКА: Шта то читаш?
ДЕЧАК: Јеси ли чула за Хари Потера?
БАКА (одмахује главом): То је неки страни дипломата?
ДЕЧАК: Ма не, бако, што си ти необавештена! То је дечак чаробњак! А мора да си чула бар за страшног капетана Куку? За гусара који је пљачкао по Карибима?
БАКА: Каква кука, црно дете?
ДЕЧАК(показује рукaма): Бако, ти си глува? (Чини покрете као да се мачује.) Јеси ли чула за капетана Куку, Петра Пана, вилу Звончицу?
БАКА: Каква су то имена, Боже ме сачувај? (Крсти се и одмахује главом.) Ма, дете, јеси ли ти Српче? Што помињеш те странце? Јеси ли чуо за наше јунаке: Марка Краљевића, Милоша Обилића, Mалог Радојицу? (Одмахујући главом, излази са сцене.)
ДЕЧАК: И они су неке фаце, а? Као славни јунаци наше епске поезије? Доста су ми досађивали на часовима књижевности! Кад су толико познати што их нема на неком диску, у некој игрици?
(Враћа се игрици или књизи и излази са сцене.
Марко Краљевић стаје посред сцене.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: А, овако више не може! Па то је нечувено! Скандал! Национална издаја! О, из ових стопа идем да се пожалим нашем духовнику! Аааа, видећете ви! Те неки принчеви што се јурцају по шуми ко блесави, те младе девојчице што беже од куће и живе са патуљцима. Додуше, ове зле маћехе и ми имамо, ‘ајд то може и да прође, али што овај јуноша ниједно српско име не помену, све удара у неке куке, звонца и друге дрангулије. Море, кад те појурим овом нашом мотком… (Замахује буздованом, прети прстом и гледа ка дечаку са неодобравањем на лицу.) Хајдемо, друго! (Повлачи вилу, али утом наилази старац са штапом. Застају.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А, ево једне старе мудре главе. Она ће нам сигурно рећи за кућу светог Саве. (Прилазе старцу, пензионеру.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добар дан, часни старче.
ПЕНЗИОНЕР: Добар дан, јуначе.
ВИЛА: Види, побро, има овде и поштеног народа.
ПЕНЗИОНЕР: Шта кажеш, сине?
ВИЛА: Нисам ти ја син, деда.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Питам се, деда, познајете ли ви пут до светог Саве.
ПЕНЗИОНЕР: Шта кажеш, сине?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Питам те…
ПЕНЗИОНЕР: Кажи гласније.
ВИЛА: Е, овог си баш убоо, гори је од оног старца Фоче од стотину љета.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Деда, знаш ли ти уопште за светог Саву.
ПЕНЗИОНЕР: Ког Саву тражиш?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Светог Саву.
ПЕНЗИОНЕР: Знао сам једног Саву Живадиновића, кућа му је била …
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ма каквог Саву Живадиновића, светог Саву, деда…
ПЕНЗИОНЕР: А, светог Саву, па њега можеш да нађеш у читанкама, а и код мог деда Стојана. Знаш ли мог деда Стојана? Некако ме са тим брцима подсећаш на њега! Е, кад сам био мали, деда Стојан ми је често причао приче и често је Саву тог помињао. Него…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Него ти си видим побрљавео, па заборавио! Хвала деда…
ПЕНЗИОНЕР: А?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Кажем: хвала, деда!
ПЕНЗИОНЕР: А, ништа, ништа, сине. Ако знаш мог деду…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добро, добро, поздравићу га ако га видим. (за себе) А теби би ваљало мало прочачкати уши овим оружјем. (Показује на буздован.)
 (Старац лагано излази са сцене. Наилази младић, носи лаптоп.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ево, друго, овај овде чита. Деда рече да је у некој читанци, па ја се мислим да је то нешто као књига за читање и да нам је овај погодан да га приупитамо.
ВИЛА: То су Марко твоји послови, ти знаш да ја ни слова нешто најбоље нисам савладала, мада сам Вука у стопу пратила још док је чувао козе покрај Тршића…
 (Младић седа на столицу и задубљено наставља са преписком.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добар дан, учени дијаче.
(Он не подиже очи, само нешто куцка.)
ВИЛА: Можда је и овај глув,а?
МАРКО КРАЉЕВИЋ (продера се): Кажем: Добар дан, учени дијаче!
МЛАДИЋ: Добар дан, добар дан. Нисам глув, тебра! Чујем, само сам много заузет.
МАРКО КРАЉЕВИЋ(вили): Чудан овај данашњи свет, нико се не помера са столице, а сви нешто много заузети. (Окреће се младићу.) Имам једно питањце за тебе.
МЛАДИЋ: Пожури. Чекају ме пријатељи на фејсу. А и знаш како је, матори, време је данас новац.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Новац немамо, али ваљда можемо да питамо. То се међу Србима још никад није наплаћивало, а и велим, по оној мудрој, народној, ко пита не скита.
МЛАДИЋ: ‘Ајде, ‘ајде, риста, ко што би рекли ми млади, јо, не отежи више.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Знаш ли, синовче, где је овде дом светог Саве? Код нас је канда мало на брдашцету, у прелијепој црквици и увек је свима на видику, а овде га нигде не можеш наћи.
МЛАДИЋ: Кажеш треба ти свети Сава?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Аха, баш тај!
(Он нешто куцка.)
МЛАДИЋ: Свети Сава, Растко Немањић по рођењу, син Немање, родоначелник српске цркве и први архиепископ српски, монах, испосник, писац…
МАРКО КРАЉЕВИЋ (обрадован): Е, тај, тај! Баш ми он треба!
МЛАДИЋ: Па наћи ћеш га на веб страници ввв тачка…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А где је та страница ВВВ, ка северу или југу, истоку или западу? Код нас та страна света не постоји.
МЛАДИЋ: Ма, друшкане, она ти је на интернету.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А је л’ тај интернет много далеко?
МЛАДИЋ: Стварно, стари, са које си ти стране света кад никад ниси чуо за интернет.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Знаш, чуо сам за бројна места, али за тај Интернет нисам чуо. Мора да је неко тек основано место.
МЛАДИЋ: Ти се то мени ругаш?!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ма, кад бих то ја, младићу!? Него упути нас, морамо да му се нешто пожалимо.
МЛАДИЋ: Пали, буразеру, рек’о сам ти где можеш да га нађеш, па ако ти се не свиђа, настави даље.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Е, да знаш да ћу и тебе да утефтерим у ову жалбу!
 (На сцену излази Полицајац. Опонаша кретње полицајца који регулише саобраћај, стоји насред сцене, пружа руке, звижди пиштаљком. Прилазе му Марко Краљевић и Вила, смешно се осврћући, као да их све што их окружује плаши.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ево једног финог створа. Њега ћемо да питамо.
ВИЛА: Одакле ти идеја да је ово фин створ? Мене некако плаши. Видиш да су сви овде ко мокром чарапом ударени: Једно слепо, друго глуво, ко зна какав је овај. Види како држи руке!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Има право војничко држање и кад свирне, а ови се змајеви, што су ћапили по неко људско чељаде у уста,  одмах укопају или побегну без трага. Чујеш како цвиле: Бррррм-брммм! Остане од њих само дим.
ВИЛА: Онда питај, брате, шта чекаш, да и нас не ћапне неки од тих брм-брмова!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Храбри витеже, можемо ли вас нешто приупитати.
ПОЛИЦАЈАЦ: Бришите, сметате!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побратиме, имамо само једно питањце.
ПОЛИЦАЈАЦ(подбочи се, љутито): ‘Ајд, кад већ досађујете и ометате саобраћај, питајте то питањце, па да наставим са радом.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побратиме, где је овде свети Сава? Нешто ми хитно треба.
ПОЛИЦАЈАЦ: Светог Саву тражите, а?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Да, да, баш њега.
ПОЛИЦАЈАЦ: Свети Сава, овај, Свети Сава живи, чини ми се, овај… А да ви нисте с неке телевизије?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Не. Теле не продајемо. То ради Милча из доње махале, али ми, јунаци, само коње јашемо, краве нас не интересују.
ПОЛИЦАЈАЦ: Ма, видим, нешто сте костимирани у средњовековне јунаке, па рек’о да не снимате можда неку рекламу.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побрк’о си нас с неким својим пајташима. Ми са том Цикламом ништа немамо. Нас интересује отац Сава.
ПОЛИЦАЈАЦ: Па свети Сава, рекао бих, мислим, овај… живи на икони.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Друшкане, на иконама живе нацртани свеци које нисмо стигли да упознамо, али свети Сава је наш, увек жив. Дај, помагај, брате, морам нешто хитно да га приупитам.
ПОЛИЦАЈАЦ: Па тражи га онда у цркви.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А где је та црква, молићу лепо.
ПОЛИЦАЈАЦ: Па она је на Врачару.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Свети Сава је на врачару?! На ком врачару? Да није попритего оног чича Станоју што бабама баца жарчиће?
ПОЛИЦАЈАЦ: Ама, на Врачару, у главном граду.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Сад ли се врачари и по градовима шетају?!
ПОЛИЦАЈАЦ: То ти је место у Београду где су спаљене мошти светог Саве. Ја чуо, а ти ниси. Каквог света данас има?!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Шта?
ПОЛИЦАЈАЦ: Ма шта ти ту мене испитујеш! Не свиђа ти се да живи на икони, не свиђа ти се да живи у цркви, нећеш да га тражиш ни на Врачару, па ја стварно не знам више где да га тражим. Истроши ми све ресурсе.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Чини ми се да ти одавно ниси тражио тог свеца.
ПОЛИЦАЈАЦ: Е, сад си ти, друшкане, лепо пракардашио! Дај ми личну карту!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Молим? Какву карту? Цртао сам ја давно своју карту, али какве су сад прилике настале, не знам да ли нешто вреди. (Вади неку прастару карту, па је расвара пред полицајцем. Шара руком по карти.) Ову сам земљу прелазио на свом Шари широм и попреко, па испада да је не познајем. Уместо истока и запада, измислили неке странице ввв, те неко село Интернет, сад па нека планина Врачар. ‘Ајд, друшкане, покажи ми где да ја ту цркву светитељеву тражим.
ПОЛИЦАЈАЦ: Значи у светог Саву се кунеш, а немаш личну карту! Опа, бато!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Па видиш ли, брате, колика је ово карта пред тобом.
ПОЛИЦАЈАЦ: Е, сад ћу лепо да те ухапсим због завитлавања службеног лица! Руке овамо. (Покушава да га свеже. Видећи да је у невољи, Марко дозива вилу.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Друго, помагај! Баци неку од оних твојих враџбина.
ПОЛИЦАЈАЦ: Аха, имаш и другарицу која се бави недозвољеним привредним делатностима, а овамо се претвараш да си добар, побожан човек! Знам ја такве!
ВИЛА: Како недозвољене, црни човече, па ја сам пола јунака наше народне поезије лечила!
ПОЛИЦАЈАЦ: Аха, бацаш враџбине па још и дело признајеш! И ти руке овамо!
(Вила из торбичка вади прах и баца на полицајца. Овај остаје укочен.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Друго, какав је овај данашњи свет, мислиш Србин брат притећи ће у помоћ… Некада смо само гонили Турке, а своје ослобађали, а сад… Поред оваквих родитеља, није ни чудо што су нам деца имена позаборављала.
ВИЛА: Лепо сам ти говорила да се не скиташ с овамње стране, а ти мораш да се мајеш по садашњости па то ти је. Ето ти сад!
МАРКО КРАЉЕВИЋ (у очајању пада на колена): Свети Саво, духовниче! Где си, свети Саво? Видиш ли шта се са Србадијом чини? Нас, твоје јунаке, мешају са неким звонцима и кукама, а и дом су твој негде затурили…
 (Наилази група деце. Добацују се као да играју кошарку. Из групе се издваја девојчица која прилази уплаканом Марку.)
ДЕВОЈЧИЦА 2: Господине, да ли то вама није добро? Реците ми да ли вас нешто боли?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Боли ме, злато. Срце ме боли!
ДЕВОЈЧИЦЕ 2: Да позовем лекара, ако вас срце боли!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Нема мени лекара, мој је народ Саву заборавио.
ДЕВОЈЧИЦА 2: Кога Саву? Да се нисте изгубили?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Они су се изгубили зато ја плачем. Светом Сави дом заборавили.
ДЕВОЈЧИЦА 2: Светом Сави? Причате о светом Сави. Ви зато плачете?
(Марко је само тужно погледа.)
ДЕВОЈЧИЦА 2: Ми смо, господине, до сада увежбавали представу за Светог Саву, па ако ће вам то нешто помоћи. (Окреће се осталима из групе.) Хеј, другари, хајде да поновимо оно што смо учили за приредбу. Овом се господну слошило што нико не зна за светог Саву. Мора да је неки наставник па му ђаци нису добро научили песмице.
(Деца се окупљају око растуженог Марка и Виле.)
ДЕЧАК 2 : Цела српска земља, украшна је именом Светога Саве.
Од Савиног поља код Хиландара, преко Саве, Савовца, Саве Мале, Савановца, све до Савиног извора на врху Дурмитора.
Савиним стопама у Савиној земљи може се путовати из Савиног у Савин манастир.
Српска географија је Савина биографија.
МАРКО КРАЉЕВИЋ(брише сузе, вади карту и гледа у њу): Ах, ево мојих путоказа и моје земље. Види, вило, сва су на мојој карти.
ДЕВОЈЧИЦА 3:
Остале су за њим његове речи
лепше него свет
нико не сме у њих да се загледа
Чекају на окукама времена
веће него људи
ко може да их изговори (…)

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ха, и његових се речи сећају. Слатке свечеве речи!
ДЕЧАК 3: Нико не може да их подигне
нико да их обори
Звезде падалице главе склањају
у сенке његових речи
 (Улази свети Сава.)
СВЕТИ САВА: Нешто си ме позивао, Марко?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Позивао, позивао, али поред ове деце, светитељу, све сам заборавио. Ови моји соколићи, Српчићи, види, свече, како само вијају песме теби у част.
СВЕТИ САВА: И треба, Марко, треба. (Прилази једном од дечака.)
Чувај, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
(Прилази другом детету.) Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоље и где се још као стари златник окреће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају. Кад-тад, народ ће се спојити као вода чим пукну бране, које ће као тихе и моћне силе које брегове роне, спојити народ у једно отачество, у једну државу.
(Прилази девојчицама и хвата их за руке.)
И чувајте српска имена. Тако су невина и лепа. Додајмо некоје свето име и биће весело и Богу и народу. Не одузимајте им оно што им је најмилије и најлепше, што им је љубав смишљала и у име стављала.
Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би било Држислава, Војислава, Владимира. Ко би нам државу стварао, ко војску водио, ко државом владао?
Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милуну, славе у Славољубу, тишине у Тијани, миља у Миљану, мириса у Љубици, душе у Душану.
Ко би нам државу бранио да није Бранислава и Бранимира?
ВИЛА: А Равијојле нигде нема, видим.
ДЕВОЈЧИЦА2: Ја сам Љубица, Љуба, свече.
ДЕЧАК 2: А ја сам Бранислав, Брана.
ДЕВОЈЧИЦА 3: Ја сам Тијана, Таја.
ДЕЧАК 3: А ја Радован, Раде.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ето, нама утешитеља, бранитеља и радости, свече. Дође ми да од миља запевам.
ДЕВОЈЧИЦА (обраћа се и присутнима и публици): Хајдемо, онда сви ону нашу химну.
Певају химну св. Сави.