петак, 08. новембар 2013.

У ПОТРАЗИ ЗА СВЕТИМ САВОМ, Соња Ђорђевић
Јунаци:
Девојчица                                          
Дека                                                   Младић
Дечак                                                 Полицајац
Бака                                                   Девојчица 2
Марко Краљевић                    Девојчица 3
Вила                                                   Дечак 2
Пензионер                                         Дечак 3
Свети Сава

Улази девојчица и води деку за руку. По поду разбацане играчке. Узима лутку.

ДЕВОЈЧИЦА: Деко, деко, сетила сам се једне чаробне игре! Хајде да се играмо!
ДЕКА: Чега си се сетила, паметнице мала?
ДЕВОЈЧИЦА: Играћемо се принца и принцезе!
ДЕКА: Заиста!? Ма шта ми наприча! Да то није она прича кад лепи девојчурак мора да се сакрије у шуми јер хоће да је убије зла маћеха, па онда наиђе на патуљке који јој понуде склониште, па лепо с њима живи, а онда упозна принца који се шврћка сам по шуми.
ДЕВОЈЧИЦА(одушевљено): Јесте, јесте! И ти ћеш имати дворац, па ћеш онда да ме нађеш у шуми јер ме је успавала зла вештица, a o   нда ћемо да бежимо кроз шуму и ти ћеш да ме спасеш и одведеш у своје краљевство. (У једном даху изговара, а онда застане и лице јој постане забринуто.) Само ме мало брине то што ћемо да бежимо кроз шуму, деко! Знаш, у шуми се крије зли вук, звани Велики!
ДЕКА: Ништа за то, имаћемо ми чиме да се бранимо! Понећемо оружје!
ДЕВОЈЧИЦА: Понећемо GPS!

Д
ЕКА: Ја сам мислио да понесемо буздован! Можемо и буздован и GPS!
ДЕВОЈЧИЦА: Добро си се сетио, деко! (Чешка се по глави, као да размишља.) Још само да ми објасниш, шта ти је то тај буздован!
ДЕКА: Добро питање, мала моја, али то ће боље знати твоја учитељица! Мора да у твојим књигама негде сигурно има и буздована, и мачева и јунака пошто већ има свуда  GPS-ова!
 (Излазе са сцене. Појављује се Марко Краљевић и вила Равијојла.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Чујеш ли ти ово, верна друго моја?
ВИЛА: Чујем, чујем! Изгледа да ти је наоружање отишло у пензију!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А онај дека, светлост нашег усменог предања, ни реч да проговори, да објасни лепо оном женском чељадету…шта женско чељаде зна о наоружању… Лепо да објасни да кад светли буздован узмеш у руке, па њим чукнеш два-три пута о тинтару Црног Арапина, он ти се простре по ливади зеленој ко бела лала!  О томе шта он може великом злом вуку, нећемо ни да се расправљамо. Види се према моме калпаку и бунди.
ВИЛА: Побро, ево још неко долази. ‘Ајмо у страну, да чујемо шта они кажу!
 (Сакрију се с краја и посматрају.
Наилази дечак. Чита или игра игрице. Долази и бака, скоро се сударају.)
 БАКА: Шта то читаш?
ДЕЧАК: Јеси ли чула за Хари Потера?
БАКА (одмахује главом): То је неки страни дипломата?
ДЕЧАК: Ма не, бако, што си ти необавештена! То је дечак чаробњак! А мора да си чула бар за страшног капетана Куку? За гусара који је пљачкао по Карибима?
БАКА: Каква кука, црно дете?
ДЕЧАК(показује рукaма): Бако, ти си глува? (Чини покрете као да се мачује.) Јеси ли чула за капетана Куку, Петра Пана, вилу Звончицу?
БАКА: Каква су то имена, Боже ме сачувај? (Крсти се и одмахује главом.) Ма, дете, јеси ли ти Српче? Што помињеш те странце? Јеси ли чуо за наше јунаке: Марка Краљевића, Милоша Обилића, Mалог Радојицу? (Одмахујући главом, излази са сцене.)
ДЕЧАК: И они су неке фаце, а? Као славни јунаци наше епске поезије? Доста су ми досађивали на часовима књижевности! Кад су толико познати што их нема на неком диску, у некој игрици?
(Враћа се игрици или књизи и излази са сцене.
Марко Краљевић стаје посред сцене.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: А, овако више не може! Па то је нечувено! Скандал! Национална издаја! О, из ових стопа идем да се пожалим нашем духовнику! Аааа, видећете ви! Те неки принчеви што се јурцају по шуми ко блесави, те младе девојчице што беже од куће и живе са патуљцима. Додуше, ове зле маћехе и ми имамо, ‘ајд то може и да прође, али што овај јуноша ниједно српско име не помену, све удара у неке куке, звонца и друге дрангулије. Море, кад те појурим овом нашом мотком… (Замахује буздованом, прети прстом и гледа ка дечаку са неодобравањем на лицу.) Хајдемо, друго! (Повлачи вилу, али утом наилази старац са штапом. Застају.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А, ево једне старе мудре главе. Она ће нам сигурно рећи за кућу светог Саве. (Прилазе старцу, пензионеру.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добар дан, часни старче.
ПЕНЗИОНЕР: Добар дан, јуначе.
ВИЛА: Види, побро, има овде и поштеног народа.
ПЕНЗИОНЕР: Шта кажеш, сине?
ВИЛА: Нисам ти ја син, деда.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Питам се, деда, познајете ли ви пут до светог Саве.
ПЕНЗИОНЕР: Шта кажеш, сине?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Питам те…
ПЕНЗИОНЕР: Кажи гласније.
ВИЛА: Е, овог си баш убоо, гори је од оног старца Фоче од стотину љета.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Деда, знаш ли ти уопште за светог Саву.
ПЕНЗИОНЕР: Ког Саву тражиш?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Светог Саву.
ПЕНЗИОНЕР: Знао сам једног Саву Живадиновића, кућа му је била …
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ма каквог Саву Живадиновића, светог Саву, деда…
ПЕНЗИОНЕР: А, светог Саву, па њега можеш да нађеш у читанкама, а и код мог деда Стојана. Знаш ли мог деда Стојана? Некако ме са тим брцима подсећаш на њега! Е, кад сам био мали, деда Стојан ми је често причао приче и често је Саву тог помињао. Него…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Него ти си видим побрљавео, па заборавио! Хвала деда…
ПЕНЗИОНЕР: А?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Кажем: хвала, деда!
ПЕНЗИОНЕР: А, ништа, ништа, сине. Ако знаш мог деду…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добро, добро, поздравићу га ако га видим. (за себе) А теби би ваљало мало прочачкати уши овим оружјем. (Показује на буздован.)
 (Старац лагано излази са сцене. Наилази младић, носи лаптоп.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ево, друго, овај овде чита. Деда рече да је у некој читанци, па ја се мислим да је то нешто као књига за читање и да нам је овај погодан да га приупитамо.
ВИЛА: То су Марко твоји послови, ти знаш да ја ни слова нешто најбоље нисам савладала, мада сам Вука у стопу пратила још док је чувао козе покрај Тршића…
 (Младић седа на столицу и задубљено наставља са преписком.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Добар дан, учени дијаче.
(Он не подиже очи, само нешто куцка.)
ВИЛА: Можда је и овај глув,а?
МАРКО КРАЉЕВИЋ (продера се): Кажем: Добар дан, учени дијаче!
МЛАДИЋ: Добар дан, добар дан. Нисам глув, тебра! Чујем, само сам много заузет.
МАРКО КРАЉЕВИЋ(вили): Чудан овај данашњи свет, нико се не помера са столице, а сви нешто много заузети. (Окреће се младићу.) Имам једно питањце за тебе.
МЛАДИЋ: Пожури. Чекају ме пријатељи на фејсу. А и знаш како је, матори, време је данас новац.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Новац немамо, али ваљда можемо да питамо. То се међу Србима још никад није наплаћивало, а и велим, по оној мудрој, народној, ко пита не скита.
МЛАДИЋ: ‘Ајде, ‘ајде, риста, ко што би рекли ми млади, јо, не отежи више.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Знаш ли, синовче, где је овде дом светог Саве? Код нас је канда мало на брдашцету, у прелијепој црквици и увек је свима на видику, а овде га нигде не можеш наћи.
МЛАДИЋ: Кажеш треба ти свети Сава?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Аха, баш тај!
(Он нешто куцка.)
МЛАДИЋ: Свети Сава, Растко Немањић по рођењу, син Немање, родоначелник српске цркве и први архиепископ српски, монах, испосник, писац…
МАРКО КРАЉЕВИЋ (обрадован): Е, тај, тај! Баш ми он треба!
МЛАДИЋ: Па наћи ћеш га на веб страници ввв тачка…
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А где је та страница ВВВ, ка северу или југу, истоку или западу? Код нас та страна света не постоји.
МЛАДИЋ: Ма, друшкане, она ти је на интернету.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А је л’ тај интернет много далеко?
МЛАДИЋ: Стварно, стари, са које си ти стране света кад никад ниси чуо за интернет.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Знаш, чуо сам за бројна места, али за тај Интернет нисам чуо. Мора да је неко тек основано место.
МЛАДИЋ: Ти се то мени ругаш?!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ма, кад бих то ја, младићу!? Него упути нас, морамо да му се нешто пожалимо.
МЛАДИЋ: Пали, буразеру, рек’о сам ти где можеш да га нађеш, па ако ти се не свиђа, настави даље.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Е, да знаш да ћу и тебе да утефтерим у ову жалбу!
 (На сцену излази Полицајац. Опонаша кретње полицајца који регулише саобраћај, стоји насред сцене, пружа руке, звижди пиштаљком. Прилазе му Марко Краљевић и Вила, смешно се осврћући, као да их све што их окружује плаши.)
 МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ево једног финог створа. Њега ћемо да питамо.
ВИЛА: Одакле ти идеја да је ово фин створ? Мене некако плаши. Видиш да су сви овде ко мокром чарапом ударени: Једно слепо, друго глуво, ко зна какав је овај. Види како држи руке!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Има право војничко држање и кад свирне, а ови се змајеви, што су ћапили по неко људско чељаде у уста,  одмах укопају или побегну без трага. Чујеш како цвиле: Бррррм-брммм! Остане од њих само дим.
ВИЛА: Онда питај, брате, шта чекаш, да и нас не ћапне неки од тих брм-брмова!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Храбри витеже, можемо ли вас нешто приупитати.
ПОЛИЦАЈАЦ: Бришите, сметате!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побратиме, имамо само једно питањце.
ПОЛИЦАЈАЦ(подбочи се, љутито): ‘Ајд, кад већ досађујете и ометате саобраћај, питајте то питањце, па да наставим са радом.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побратиме, где је овде свети Сава? Нешто ми хитно треба.
ПОЛИЦАЈАЦ: Светог Саву тражите, а?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Да, да, баш њега.
ПОЛИЦАЈАЦ: Свети Сава, овај, Свети Сава живи, чини ми се, овај… А да ви нисте с неке телевизије?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Не. Теле не продајемо. То ради Милча из доње махале, али ми, јунаци, само коње јашемо, краве нас не интересују.
ПОЛИЦАЈАЦ: Ма, видим, нешто сте костимирани у средњовековне јунаке, па рек’о да не снимате можда неку рекламу.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Побрк’о си нас с неким својим пајташима. Ми са том Цикламом ништа немамо. Нас интересује отац Сава.
ПОЛИЦАЈАЦ: Па свети Сава, рекао бих, мислим, овај… живи на икони.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Друшкане, на иконама живе нацртани свеци које нисмо стигли да упознамо, али свети Сава је наш, увек жив. Дај, помагај, брате, морам нешто хитно да га приупитам.
ПОЛИЦАЈАЦ: Па тражи га онда у цркви.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: А где је та црква, молићу лепо.
ПОЛИЦАЈАЦ: Па она је на Врачару.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Свети Сава је на врачару?! На ком врачару? Да није попритего оног чича Станоју што бабама баца жарчиће?
ПОЛИЦАЈАЦ: Ама, на Врачару, у главном граду.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Сад ли се врачари и по градовима шетају?!
ПОЛИЦАЈАЦ: То ти је место у Београду где су спаљене мошти светог Саве. Ја чуо, а ти ниси. Каквог света данас има?!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Шта?
ПОЛИЦАЈАЦ: Ма шта ти ту мене испитујеш! Не свиђа ти се да живи на икони, не свиђа ти се да живи у цркви, нећеш да га тражиш ни на Врачару, па ја стварно не знам више где да га тражим. Истроши ми све ресурсе.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Чини ми се да ти одавно ниси тражио тог свеца.
ПОЛИЦАЈАЦ: Е, сад си ти, друшкане, лепо пракардашио! Дај ми личну карту!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Молим? Какву карту? Цртао сам ја давно своју карту, али какве су сад прилике настале, не знам да ли нешто вреди. (Вади неку прастару карту, па је расвара пред полицајцем. Шара руком по карти.) Ову сам земљу прелазио на свом Шари широм и попреко, па испада да је не познајем. Уместо истока и запада, измислили неке странице ввв, те неко село Интернет, сад па нека планина Врачар. ‘Ајд, друшкане, покажи ми где да ја ту цркву светитељеву тражим.
ПОЛИЦАЈАЦ: Значи у светог Саву се кунеш, а немаш личну карту! Опа, бато!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Па видиш ли, брате, колика је ово карта пред тобом.
ПОЛИЦАЈАЦ: Е, сад ћу лепо да те ухапсим због завитлавања службеног лица! Руке овамо. (Покушава да га свеже. Видећи да је у невољи, Марко дозива вилу.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Друго, помагај! Баци неку од оних твојих враџбина.
ПОЛИЦАЈАЦ: Аха, имаш и другарицу која се бави недозвољеним привредним делатностима, а овамо се претвараш да си добар, побожан човек! Знам ја такве!
ВИЛА: Како недозвољене, црни човече, па ја сам пола јунака наше народне поезије лечила!
ПОЛИЦАЈАЦ: Аха, бацаш враџбине па још и дело признајеш! И ти руке овамо!
(Вила из торбичка вади прах и баца на полицајца. Овај остаје укочен.)
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Друго, какав је овај данашњи свет, мислиш Србин брат притећи ће у помоћ… Некада смо само гонили Турке, а своје ослобађали, а сад… Поред оваквих родитеља, није ни чудо што су нам деца имена позаборављала.
ВИЛА: Лепо сам ти говорила да се не скиташ с овамње стране, а ти мораш да се мајеш по садашњости па то ти је. Ето ти сад!
МАРКО КРАЉЕВИЋ (у очајању пада на колена): Свети Саво, духовниче! Где си, свети Саво? Видиш ли шта се са Србадијом чини? Нас, твоје јунаке, мешају са неким звонцима и кукама, а и дом су твој негде затурили…
 (Наилази група деце. Добацују се као да играју кошарку. Из групе се издваја девојчица која прилази уплаканом Марку.)
ДЕВОЈЧИЦА 2: Господине, да ли то вама није добро? Реците ми да ли вас нешто боли?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Боли ме, злато. Срце ме боли!
ДЕВОЈЧИЦЕ 2: Да позовем лекара, ако вас срце боли!
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Нема мени лекара, мој је народ Саву заборавио.
ДЕВОЈЧИЦА 2: Кога Саву? Да се нисте изгубили?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Они су се изгубили зато ја плачем. Светом Сави дом заборавили.
ДЕВОЈЧИЦА 2: Светом Сави? Причате о светом Сави. Ви зато плачете?
(Марко је само тужно погледа.)
ДЕВОЈЧИЦА 2: Ми смо, господине, до сада увежбавали представу за Светог Саву, па ако ће вам то нешто помоћи. (Окреће се осталима из групе.) Хеј, другари, хајде да поновимо оно што смо учили за приредбу. Овом се господну слошило што нико не зна за светог Саву. Мора да је неки наставник па му ђаци нису добро научили песмице.
(Деца се окупљају око растуженог Марка и Виле.)
ДЕЧАК 2 : Цела српска земља, украшна је именом Светога Саве.
Од Савиног поља код Хиландара, преко Саве, Савовца, Саве Мале, Савановца, све до Савиног извора на врху Дурмитора.
Савиним стопама у Савиној земљи може се путовати из Савиног у Савин манастир.
Српска географија је Савина биографија.
МАРКО КРАЉЕВИЋ(брише сузе, вади карту и гледа у њу): Ах, ево мојих путоказа и моје земље. Види, вило, сва су на мојој карти.
ДЕВОЈЧИЦА 3:
Остале су за њим његове речи
лепше него свет
нико не сме у њих да се загледа
Чекају на окукама времена
веће него људи
ко може да их изговори (…)

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ха, и његових се речи сећају. Слатке свечеве речи!
ДЕЧАК 3: Нико не може да их подигне
нико да их обори
Звезде падалице главе склањају
у сенке његових речи
 (Улази свети Сава.)
СВЕТИ САВА: Нешто си ме позивао, Марко?
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Позивао, позивао, али поред ове деце, светитељу, све сам заборавио. Ови моји соколићи, Српчићи, види, свече, како само вијају песме теби у част.
СВЕТИ САВА: И треба, Марко, треба. (Прилази једном од дечака.)
Чувај, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
(Прилази другом детету.) Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоље и где се још као стари златник окреће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају. Кад-тад, народ ће се спојити као вода чим пукну бране, које ће као тихе и моћне силе које брегове роне, спојити народ у једно отачество, у једну државу.
(Прилази девојчицама и хвата их за руке.)
И чувајте српска имена. Тако су невина и лепа. Додајмо некоје свето име и биће весело и Богу и народу. Не одузимајте им оно што им је најмилије и најлепше, што им је љубав смишљала и у име стављала.
Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би било Држислава, Војислава, Владимира. Ко би нам државу стварао, ко војску водио, ко државом владао?
Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милуну, славе у Славољубу, тишине у Тијани, миља у Миљану, мириса у Љубици, душе у Душану.
Ко би нам државу бранио да није Бранислава и Бранимира?
ВИЛА: А Равијојле нигде нема, видим.
ДЕВОЈЧИЦА2: Ја сам Љубица, Љуба, свече.
ДЕЧАК 2: А ја сам Бранислав, Брана.
ДЕВОЈЧИЦА 3: Ја сам Тијана, Таја.
ДЕЧАК 3: А ја Радован, Раде.
МАРКО КРАЉЕВИЋ: Ето, нама утешитеља, бранитеља и радости, свече. Дође ми да од миља запевам.
ДЕВОЈЧИЦА (обраћа се и присутнима и публици): Хајдемо, онда сви ону нашу химну.
Певају химну св. Сави.



Нема коментара:

Постави коментар