ЗАШТО ПЛАВИ ЉУДИ ИМАЈУ ЖУТУ КОСУ

Зашто Срби за човека жуте косе кажу да је плавокос? Тајну ове „необичности” крије дубока старина.

Српски придев плав стара је прасловенска и индоевропска реч која је првобитно означавала сасвим бледу, неизразиту нијансу боје – од беличастожуте до беличастоплавичасте или сивкасте („Видите њиве како су плаве пред жетву” – пише у Зографском јеванђељу). У неким српским крајевима дуго се чувало то значење (у Лици је у XIX веку забележено: „Жутило може бити по сили боје плаво, пуно плаво, мрко”), а понегде се може чути и данас (у Малом Извору у Црној Реци и данас кажу да постоји „жута загасна и жута плава”, тј. тамножута и светложута).

Док је придев плав означавао бледу нијансу неке боје (на широком простору српских говора), за означавање плаве боје у данашњем значењу, у најстарије словенско време постојале су речи сињи и модар. У неким словенским језицима нестала је једна од њих, у другима друга, а у стандардном српском језику сачуване су обе, али махом у суженој, специфичној употреби (у српским дијалектима стање може бити и сасвим другачије). Придев сињи се као ознака за тамноплаву боју почео метафоризовано употребљавати за тамне појаве у животу – злослутне, злосрећне, злокобне („сиња кукавица” је ојађена, несрећна особа), а придев модар спецификовао се за боју убоја, промрзлине, болесничког или самртног бледила (отуда модрица или модреница, народни израз за модру боју коже и усана због болести).

На упражњено место за означавање плаве боје дошао је облик плав (најстарије потврде за то имамо од XV века). Додуше, то што се од тада и за плаву хаљину и за светлу (тј. жуту) косу говори да су плави, противи се логици. Али, језичка логика може имати своје посебне законе. Како је писао Фердинанд де Сосир – у језику није толико важно оно што се изговара колико оно што се под тим подразумева.

("ЈЕЗИЧКИ САВЕТНИК" Рада Стијовић)