Звала
се госпођа Нада. Првог дана школске године у петом разреду испричала је једну
лаж. Попут већине наставница, рекла је својим ученицима да их све подједнако
воли. Али, то је немогуће јер је у првој клупи седео дечак по имену Марко.
Госпођа Нада је посматрала Марка прошле године и приметила да се не игра са
другом децом, да му је одећа неуредна и да се не купа редовно. Марко је умео да
буде јако неугодан. Дошло је до тога да је госпођа Нада волела да Марку пише
дебеле масне јединице хемијском оловком на његовим задацима.
У
школи где је госпођа Нада радила, наставник је на крају године био дужан да пре
него што напише своје мишљење о ученику, прочита шта су други наставници
претходних година писали о њему. Госпођа Нада је оставила Марков извештај за
крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.
У
првом разреду је писало- „Марко је бистро дете и увек се смеје. Уредан је и
увек се смеје. Право је задовољство познавати га.“ У друго разреду је писало- „Марко
је одличан ученик, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка
неизлечиво болесна.“ У трећем разреду -„ Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди
се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не
промени то ће се лоше одразити на њега.“ У четвртом разреду -„ Марко се повукао
у себе и не показује интерес за школу. Нема много пријатеља и понекад спава на
часу.“ Госпођа Нада је схватила у чему је проблем и постидела се. Још је горе
било када су јој ученици донели новогодишње поклоне увијене у украсне папире,
сви осим Марка који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну папирну
кесицу. Госпођа Нада је уз велики напор отворила његов поклон између свих
осталих.
Нека деца су се почела
смејати када је открила огрлицу од пластичне имитације камења од којих су неки
недостајали, као и до пола испражњену бочицу парфема. Утишала је дечју грају
тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем
ставила на руку. Марко је остао последњи после школе да би јој рекао: "Наставнице,
данас сте мирисали као некада моја мајка." Пошто су деца отишла, плакала је
скоро сат времена. Од тог дана престала је предавати деци. Уместо тога, почела
је да их учи. Госпођа Нада је пажњу усредсредила на Марка. Како је радила са
њим тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. На крају
године, Марко је постао једна од најбољих ученика у разреду. Поред тога што је
слагала да подједнако воли сву децу, Марко је постао њен омиљени ученик.
Следеће године је пронашла Маркову поруку да је она најбоља наставница коју је
имао у животу.
Шест година је прошло пре
него што је добила поруку од Марка. Написао јој је да је завршио средњу школу,
али да је она и даље његова најбоља наставница. После четири године, добила је
још једно писмо да му је понекад било тешко, али да је завршио факултет са
најбољим оценама. Уверавао је госпођу Наду да је она и даље најбољи наставник
којег је имао у животу. Писмо је било потписано са дипломирани инжењер.
Али, овде није крај приче.
Стигло је још једно писмо тог пролећа. Марко је рекао да је упознао једну
девојку и да ће се венчати. Отац му је преминуо и желео би да госпођа Нада седи
тамо где је предвиђено масто за младожењину мајку. Госпођа Нада је пристала и
наравно, ставила је ону огрлицу и парфем. На венчању су се загрлили и Марко јој
је шапнуо: „Хвала, госпођо Надо, што сте веровали у мене. Хвала вам што сте
учинили да се осећам посебним и да могу постићи нешто у животу.“
Госпођа Нада је са сузама
у очима рекла Марку: „Грешиш, ти си тај који је мени помогао да постигнем нешто
у животу, пре тебе нисам знала како да учим друге.“
Нема коментара:
Постави коментар