АУТОБИОГРАФИЈА

(драматизација одломка романа Бранислава Нушића)

ЛИЦА:

БАНЕ

ЈЕЛА

БОРА

МИРА

ЗОРАН

МИЛИЦА.

СЦЕНА 1:

БАНЕ (сам на сцени): Ево ме опет овде, у овом дворишту. Овде сам провео најлепше дане свог живота. Прошло је десет година од последњег састанка са мојом генерацијом, а тридесет откако сам и ја седео у ђачким клупама гиманзије.

А, па овде има и неких промена! Види, види, надограђен је део школе. А двориште празно. Још никог нема. Поранио сам. До прозивке има још сат времена. Сад ће и они. Е, кад се сетим гимназијских дана, као да је било јуче!

Моје школовање, то је управо моја борба за опстанак и самоодржавање. То је управо била непрекидна и дуготрајна борба, у којој су с једне стране били професори и наука, а с друге ја сам.

А та борба, то је управо традиционална борба и у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали. Један мој рођак, на пример, како је ушао у први разред гимназије, није га пуне четири године напуштао. Најзад су професори дигли руке и стрпљиво очекивали да мој рођак дорасте за женидбу, те ће га ваљда то извући из школе.

Школа и брак представљају два најважнија периода у животу човечјем, јер, вели се, добро сврши школу и срећно се ожени, тај је збринуо живот. Чак штавише, школа и брак имају и пуно заједничких особина. Тако, на пример, у школи, као и у браку, учиш се догод си жив без наде да ћеш што научити; и у браку, као и у школи, има строгих и благих професора, тешких и лаких предмета; и у браку као и у школи, можеш добити добру, а можеш и рђаву оцену; не смеш задоцнити на час и бележи ти се свако одсуство. И у браку, као и у школи, оцењују ти владање; и у браку, као и у школи, можеш пасти на испиту; и у браку, као и у школи, радујеш се распусту и одмору.

Улазе на сцену ЈЕЛА, БОРА, МИРА, ЗОРА и МИЛИЦА.

ЗОРА: Е, Бане, ти си заиста подетињио кад држиш предавање у празној учионоци!

БАНЕ: Ма, не! Само размишљам наглас о нашим гимназијским данима. Како смо пре 30 година били млади, лепи и неискварени. Како смо мислили да су школске лекције најтежа ствар у животу.

ВЕРСКА НАСТАВА

ЈЕЛА: Сећате се да је било и лекција које ми нису правиле тешкоће. Тако, на пример, Адам и Ева, били су ми врло симпатични, вероватно са своје наивности, а можда и стога што је први грех једне жене уопште симпатична ствар. Али, док су ми Адам и Ева били симпатични, дотле су ми њихова деца правила ужасне малере. Једанпут зато што сам казао да је Авељ убио Каина, други пут што сам казала да су Каин и Авељ били апостоли, а трећи пут, не сећам се, а чини ми се зато што сам казала да је Каин продао Авеља мисирским трговцима за тридесет сребрника.

БОРА: А ја сам стрпао дванаест Христових апостола у Нојев ковчег. За десет заповеди божјих сам рекао да их је Јуда продао на гори Арарату, и најзад сам целу ствар завршио тиме што сам, на питање шта знам о Пилату, рекао да је Пилат син Мојсијев, да је изродио велико племе и, кад је тај посао свршио, да је опрао руке.

            СРПСКИ

МИРА: Сећам се, на пример, мојих мука да научим пети падеж од именице пас. Сви остали падежи ишли су којекако али пети падеж једнине, никако ми није ишао у главу, нити сам умела да га погодим. И не само мени, већ и свима у мојој околини задао је тај падеж главобољу. Мој најстарији брат који је већ био у старијим разредима, изгледа да се провукао и није у животу имао посла са том именицом; мој млађи брат ми рече да је од именице пас пети падеж: куче. Отац ми није умео казати ништа, пошто граматика нема никакве везе са трговином, већ изгледа да ту чак важи правило: што мање граматике, то више зараде. Питала сам и нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио шта се петим падежом зове, и он ми рече: – Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц; а кад терам, ја му кажем: шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж!

Ја не знам само што ће им толики падежи. То је просто, професорски бес. Узмите само: једна Немачка, колико је то пространа и силна царевина, па нема више него четири падежа; па онда Француска, па Енглеска, све велике и моћне државе, па немају више него четири падежа. А шта смо ми, једна такорећи мала земља, тек неколико округа, па седам падежа.  

ЗОРА: А нису то само падежи са којима смо се борили. Било је у граматици и пуно других кукица и ексера, и ако не пазиш довољно могао си се сваки час не само огребати већ и набости. Колико су нам јада задавале те превртљиве речи у граматици, толико још више и разни знаци који су, изгледа, зато измишљени да направе што већу збрку. Тачке, запете, питања, а и још читава гомила разних знакова, које је грешни ђак морао знати где да постави, без обавезе да их и доцније, у животу, употребљава. Али, да би нам дали прилике да нам ти знаци зададу што већу главобољу, професори су, осим предавања о њима, задавали нам још и писмене задатке, да бисмо се навикли да исказујемо своје мисли и да примењујемо ове знаке. Ти писмени задаци, који тако често служе професорима као забава, да би се између часова, у професорској канцеларији, слатко смејали, обично су слични по стилу љубавним писмима које оџачари пишу куварицама.

ЈЕЛА: Баш то! И професори српскога језика, можда баш зато, задају врло често такве задатке како би што више употпунили своје колекције ђачких глупости. А да би те глупости биле што дебље, да би се професори што слађе смејали, они обично задају такве писмене задатке на које многи од њих не би умели ни сами одговорити. Сећам се само колико нам је невоља донео писмени задатак: „Испеци па реци!“ Професор је просто, завршавајући час, рекао: „Децо, за идућу недељу писмени задатак: „Испеци па реци!“, што нам је било тако исто јасно као да нам је казао: „Децо, за идућу недељу писмени задатак: „Бифуркација Патагонаца у односу према осцилацији Ескима“.

БАНЕ: Остоја, наш друг, овако је народски објаснио ствар: „Све што улази у уста треба да буде печено. Тако у уста улази погача, па улази ракија, па улази јагње с ражња, и зато и све што излази из уста треба да буде печено. Како из уста, осим осталога, излази и реч, то и реч треба да буде печена!“

ФРАНЦУСКИ

МИЛИЦА: Да ли памтите да некако у то доба је уведен француски језик као наставни предмет у наше средње школе, те је била велика оскудица у наставницима који би га предавали, зато је школска управа одређивала једнога грешника из наставничког већа, коме је ставила у дужност да са нама заједно учи, француски, а нама је то добро дошло, јер нам на тај начин предмет није задавао никакве тешкоће. Напротив, час француског језика служио нам је као пријатан одмор од осталих часова и на њему смо се врло лепо забављали. Када би професор научио лекцију, и било је још повуци-потегни, али кад је ни он не би научио, онда је лако ишло, скренуо би  говор на сасвим друге ствари.

ЕНГЛЕСКИ

МИРА: И енглески језик није био баш лак, бар мени. Професор би нам, на пример, задавао сваке недеље по двадесет речи које смо морали научити напамет, и да смо то успели постићи, сваки од нас би морао постати живи џепни речник. Можете мислити какви су изгледали оних 15 минута одмора испред часа енглеског језика. Настала је једна паклена дрека, зујање и мумлање. Ђак са добром оценом из тога предмета у нашем разреду био је прави изузетак.

ЛАТИНСКИ

БОРА: А тек латински језик! Мени ни данас још никако не иде у главу тај појам: мртав језик. Ја разумем да изумре један језик а да живи народ, али да изумре народ а да живи језик, то некако не разумем. И још, да тај језик живи под именом мртав језик! Замислите, молим вас, какво је то занимање: професор мртвог језика. Ти професори латинског стално говоре са латинским цитатима. Када би нас, на пример, наш професор опомињао и саветовао да учимо његов предмет, тај би његов савет овако отприлике гласио кад би нам говорио о владању: – На што ти добра белешка кад си иначе неваљалац. Qui proficit in literis et deficit in moribus, plus deficit quam proficit!

Међутим, ипак има професија које одиста знање латинског језика примењују у животу, или, такорећи живе од латинског језика. Такви су, сем професора латинског језика, још и доктори и апотекари.

ИСТОРИЈА

ЗОРА: О, а тек историја! Ја се свега из историје сећам. Историја се, као што је познато, дели на стари, средњи и нови век. Историја бележи почетак новога века великим догађајем открића Америке, међутим, судећи по свима последицама овога догађаја, изгледа да је Америка нас пронашла. Све више долазимо до уверења да је Европа пронашла Америку само зато да би имао ко да јој даје зајмове, и ја почињем веровати да Марсовци, користећи се нашим искуством, избегавају могућност да их Европа пронађе.

Од свих тих историјских векова, морамо признати да се нама ђацима необично свиђало праисторијско доба. Нити је било држава, нити владара, нити су се бројале године, нити је било писмености да се запише оно што би затим морали учити. Да се историја човечанства и даље развијала у томе правцу, данас не би ни постојала као школски предмет. Но ми нисмо учили само историју света, већ и историју Срба, што би за нас имало да буде од већег значаја. Тај нам је предмет лакше ишао, јер смо се ваљда осећали код своје куће, а и зато можда што нам је професор тога предмета био симпатичан.

ЈЕЛА: Али, мада су нам и предмети и професори били симпатични, мада сам инстинктивно осећала извесну грађанску обавезу према овоме предмету, ипак нисам никако успела подесити да будем на доброј нози са њом.  

ГЕОГРАФИЈА

ЗОРА: Ипак смо у  гимназији стекли она права, основна знања, која ће нам служити као основа за разумевање појединих појава. У та основна знања спада, на пример, то: да реке увек теку од извора ка утоку своме;

да је земља удаљена од месеца толико исто колико је месец удаљен од земље;

да су планине увек више него долине;

да језера, била она плитка и дубока, морају са свих страна бити опкољена земљом, и многа друга корисна знања.

У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на ормару канцеларији, али осовина му се тако била искривила да би се, приликом експеримената, увек друкчије окретао но што је професор тврдио да се земља окреће. Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо ми били убеђени да је, то управо Црно море.

БИОЛОГИЈА

МИРА: Ја сам највише волела биологију. Биологија је још и могла бити симпатичан предмет, да нису професори и ту, без икакве потребе, утрпали латински језик. По цео дан учиш напамет: Spinacia olaracea, Raphanus sativus, Curcubita mole, и кад их изговараш, а оно изгледају у најмању руку као натписи Хорацијевих епистола, док те речи не значе ништа друго већ: спанаћ, ротква, бундева.

Нарочито је мене лично бунило питање: што ће ми то да знам како се ротква зове на латинском? Ја не могу доћи на пијацу па рећи сељаку: „Пошто, пријатељу, raphanus sativus?“, а не могу ни у ресторану тражити да ми се донесе једна порција raphanus sativus, јер кад бих тако тражила, ту порцију бих платила четири пута скупље но кад би му потражила роткве.  

Професор као да није био наклоњен ботаници. Он је више био за зоологију, те смо стога тај предмет најпреданије учили, и могу слободно рећи: из зоологије сам побрала многа корисна знања. Тако, на пример, из зоологије сам изнела као поуздано знање: да човек има две ноге, а животиња четири, што ипак не значи да је ћуран човек. Сазнала сам још: да је магарац стрпљив, јагње питомо, коњ племенит, тигар крвожедан, лисица лукава, пас веран, зец плашљив, твор подао, мајмун смешан и да човек има све те особине сабране у себи

БАНЕ: Аха!  Стога се човек и сматра вишим бићем од животиње.

МАТЕМАТИКА

ЗОРАН: А  математика је била врста авети од које се ноћу трзамо иза сна, у мраку је се плашимо и усред дана дршћемо кад нам се само помене њено име.   Математика нам је свима личила на замршени лавиринт, у који су нас угурали те се збуњено тетурамо, ударајући час у један, час у други зид. И онда, зар је чудо што смо се у сну трзали, што смо заборавили и народне песме и оченаш, па често и своје сопствено име и презиме, и место рођења, и имена својих родитеља. Сетио сам се Спире који је заборавио сопствено име и порекло кад би га прозвао професор математике.

Спира ћути, трепће и гледа у таван. А проф. га пита: – Па шта онда знаш? 'Ајде реци ми да чујем шта ти знаш, кад већ не знаш ни одакле си родом? А Спира му каже: – А плус б на квадрат равно је а на квадрат плус аб плус б на квадрат! – одговара Спира као из топа. Сви смо се дивили Спири што је тако лепо знао овај биномни образац.

МАЛО ФИЛОЗОФИЈЕ

МИЛИЦА: А ја сам баш волела математику и математичке загонетке! Посебно ми је био интересантан Зенон, знаменити грчки филозоф, љубитељ математике. Зенон је, наиме, математички утврдио да зец никад не може да стигне корњачу. У животу, разуме се, јасно је као дан, док ви дланом о длан, да ће зец стићи, претећи и оставити далеко за собом корњачу, али у математици то не може никако да се деси.

ОПЕТ МАТЕМАТИКА

БАНЕ: Имам једнога пријатеља математичара, па сам га у име пријатељства, у име здравога разума и у име човечности молио и преклињао да призна да је зец кадар стићи корњачу, али је он упорно остајао при своме тврђењу:  – У животу може, али математички не може! За мене је математика била један широк и дубок ров, из којега вири читава шума опасних и смртоносних шиљака, синуса, косинуса, логаритама, радикса, дијаметара, сегмената, сектана, сектора, нормала, конуса, пирамида, паралелопипеда, тангената, хипербола, парабола, диференцијала, интеграла итд.

ЗОРАН: Па ипак, математици као науци ја бих желео да одам овде и једно дубоко признање. Она је та која је нашој младој књижевности дала многи и многи драгоцени таленат и она је та која је младој нашој позоришној уметности дала многог и многог великана, којим се та уметност и данас поноси.

МИРА: Како то? Нисам те баш разумела.

ЗОРАН: Да није било математике, ти би добри људи, данашњи песници и глумци, наставили своје школовање и били би можда велики и честити чиновници.

ФИЗИКА

БАНЕ: Мени је изгледало да је физика наука којој је задатак да здраве појмове о познатим и јасним појавама, које ђак донесе у школу, тако закомпликује да ђак, који је по здравоме разуму знао и разумевао извесну ствар, ту исту ствар више не разуме чим му је физика објасни.   

БОРА: Ја сам, на пример, врло лепо, као и сви моји другови што су, знао шта је то свирала, цев од дрвета која свира кад се у један њен крај дува. Ето, то је и просто и лепо и јасно. Међутим, по физици то није тако. По физици: „Дувањем у једну дужу или краћу цев протерује се ваздушна струја кроз узани канал у горњем делу свирале, и ударајући на оштру ивицу отвора, ова се ваздушна струја цепа на два дела. Један део излази из свирале на мали отвор, а други улази у цев и ту производи згушњавање ваздуха. Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање нове струје у цев. Кад пак ова згуснута партија оде дуж цеви, онда ће на том месту настати разређивање ваздуха, после чега ће непрекидним дувањем опет настати згушњавање. На овај начин произведени лонгитудинални талас рефлектоваће на крају свирале. Ови рефлектовани таласи са новима, који постају непрекидним дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што стоје. Ови ће таласи имати неку извесну дужину и време трептаја, па ће према томе бити одређена и висина тонова“. Е, ето, молим, па сами искрено признајте: је л' те да после овога објашњења сад већ нико не зна шта је то свирала?

Оно што нам је највише закопликовало физику, то је оно што се цела састоји из а, б, ц. Не можеш ниједно правило да научиш а да ти не натовари на врат и а, б, ц. И онда, разуме се, ако и научиш главно правило ти се мораш скрхати или на а, или на б, или на ц, тако да су нам а, б и ц, изгледали као заседе мимо којих не можеш проћи.

А и професор би нам се овако обраћао: – Ти брајко: а) не знаш данашњу лекцију; б) ниси знао ниједну лекцију до сада, и ц) по свему судећи, нећеш знати ни убудуће ниједну лекцију. Из свега тога да се извести као закључак да теби треба дати јединицу и да ти можеш ићи на место.

ХЕМИЈА

ЈЕЛА: Што се тиче хемије, ја сам је баш добро знала. Још се сећам неких термина, као да је било јуче: – Хексозе су деривати манита који је шестхидроксилни алкохол: и то, грожђани је шећер манитов алдехид, а воћни је шећер манитов кетон; дихексозе су анхидрити хексоза: O₅ и то обичан је шећер анхидрит грожђаног и воћног шећера: малтоза је анхидрит грожђаног шећера и галактозе.  Да су дихексозе анхидрити, тврди то што се при кувању у закисељеној води у два хексозна молекула хидролизују. И полихексозе су анхидрити хексоза и зато се и оне хадролизују у хексозу.

Е ја бих предложила, тј. захтевала да сви чланови Просветног савета, они што кроје наставне програме, морају знати ову лекцију напамет.

Ето тако је то некако ишло али ипак се гурало из разреда у разред. Како, то ни дан-данас не знам да објасним. Једино што могу рећи, то је да се у ствари није прелазило из разреда у разред, већ се освајао разред по разред.

Сви ми који смо учили један разред изгледали смо као чета добровољаца којој је стављено у задатак да осваја ров по ров непријатељски. И ми смо одиста, стопу по стопу, корак по корак, са тешким напорима и нечувеном храброшћу, освајали ров по ров.

На бедемима и кулама тога утврђења били су начичкани разни синуси, косинуси, хипотенузе, катете, корени, логаритми, деклинације, конјугације и разне смртоносне непознате количине. Можете мислити колико је ту требало храбрости.

БАНЕ: Ипак, најлепше је ђачко доба! Кад се сетим свега оног шта се десило после, још сам сигурнији у  ову изреку. Зато не дозволите да вам  ико квари само вашу младост и удрите бригу на весеље!

ПЕСМА: Мики Јевремовић, Ја се сећам једног сна