Свети Сава даје деци четири ока

(драматизација народне приповетке)

Лица: Свети Сава

мајка

дете

учитељ

пастир

сељанка (наратор)

(Пастир свира фрулу. Поред њега је сељанка.)

Сељанка: Дође једном једна мајка, с малим мушким дететом од године дана, Светом Сави.

Мајка: Господе, ја сам чула да ти деци дајеш од два окa четири, па ето донела сам ово моје дете, те да те умолим, да га тимe дарујеш.

Свети Сава: Понеси то дете на оно оближње брдо и пођи са мном.

(Док они ходају, пастир свира фрулу.)

Свети Сава: Погледај свуда одатле унаоколо и кажи ми шта си видела!

(Жена гледа на све стране – поглед се зауставља на публици.)

Мајка: Ништа, господе, нисам видела, осем брда и шуме.

Свети Сава: Е онда сад иди, па дођи друге године, на овај исти дан код мене овде.

(Жена одлази. Пастир свира.)

Сељанка: Друге године, у исти дан, дође жена с дететом код Светог Саве. Овај отиде с њом и дететом на друго веће брдо, па јој опет каже да погледа свуда унаоколо, око себе, па да му каже све шта је одатле видела.

Мајка: Ништа, господе, нисам видела, осем брда и шуме.

Свети Сава: Е онда сад иди, па дођи друге године, на овај исти дан код мене овде.

(Пастир свира.)

Сељанка: Треће године, на исти дан, ишао је он са овом женом и дететом на још веће брдо. И тако су се, све на тај дан, пели све на веће и веће брдо, све до седме године. Приликом сваког таквог пењања, жена је увек одговарала Светом Сави да није ништа видела. А кад су се седме године тако попели на једно највише брдо и с дететом свуда одатле разгледали по околини, дете узвикне:

Дете: (гледајући у публику) Нано, нано, ено, чак тамо далеко, где се нешто сјаји!

Мајка: Ено истина, тамо у даљини нешто се сија!

Свети Сава: Е добро сте видели! Оно је у даљини, што се сија, школа, а ту је одмах до ње и црква. Води дете право у ону школу, и тамо ће, поред два ока, која му је Бог дао, добити, у тој истој кући, још два, те ће имати четири.

(Мајка одводи дете у школу. Тамо је учитељ.)

Учитељ: Аз, буки, вједи, глагољ, добро, јест…

Дете (понавља за њим): Аз, буки, вједи, глагољ, добро, јест…

Сељанка: А кад је дете изашло из школе, мати виде да јој син нема четири ока, већ опет два, као и пре. Зато узме дете за руку, па оде право Светом Сави.

Мајка: Господе, ти ми рече да ће ово моје дете у оној сјајној кући добити још два ока, те ће имати четири. А оно, као што видиш, има и сада два.

(Свети Сава узима књигу, па је отвори и да жени.)

Свети Сава: Види шта ту има!

Мајка: Ништа друго, господе, овде нема, већ саме неке ситне шаре црне боје.

(Свети Сава исту књигу да детету у руке.)

Свети Сава: Види ти, мали, шта све ту има!

(Дете узме књигу и почне да чита.)

Дете: „Уста која слатко не осећају

као камен граде човека,

а више од овога душа бескњижна

мртва бива међу људима.“

Свети Сава (мајци): Ето, видиш – ти си код очију слепа, јер очи имаш, а не видиш оно што ово твоје дете види. А ово твоје дете има још једне очи у глави, у памети. Зато више види и више зна но ти. То му је школа дала. Зато њојзи хвала!

Сељанка: Жена сада, са дететом, оде задовољна од Светог Саве и свуда је причала како се у школи доиста добивају још два ока, која се не виде, јер су склоњена у памети. А тако и јесте.

(Пастир свира исту мелодију с почетка.)